info@fett-frei.at +43 660 773 1606, +381 60 5432 600, +381 64 0 712 804
Blog
Сначала измените себя ru
19/10/2012
0

Kad je u pitanju ishrana, ljudi generalno veoma teško menjaju svoje navike, a najčešće ih i veoma odlučno brane. Zašto? U svim kulturama hrana je mnogo više nego potreba. Ne postoji ni jedna kultura na svetu gde čovek jede sam. Hrana je simbol zajednistva i pripadnosti. Ona u emocijalnom smilslu pojačava familijarne veze, daje osećaj prijatnosti i trajanja. Veoma je teško odvojiti čoveka od ukusa hrane sa kojom je porastao. Ono što jedemo govori o tome ko smo i odakle dolazimo, daje nam lični pečat. S toga, promeniti ishranu – znači dobrim delom promeniti i sebe. Promene su moguće, ali one idu sporije nego što bismo mi to želeli. Zato i moj put nije bio kratak.

Iz moje “kuhinje”

Život u drugim zemljama me je doveo u kontakt s drugim kulturama, običajima i,  naravno,  drugim navikama u ishrani. U Moskvi sam se uvek čudila tome koliko odrasli i deca vole kavijar, usoljenu ribu, crni hleb, kao i tome da crni čaj piju uvek posle jela. U soseve i salate stavljaju dosta majoneza, dok im je heljda najčešći prilog jelu. Sve to se nije poklapalo sa mojim navikama. Ali s druge strane primetila sam da su im porcije daleko manje od naših, ručak može da bude tanjir supe od povrća ili pečuraka i parče crnog hleba, da jedu mnogo manje mesa, a više ribu. Ipak, ono sto mi je najteže padalo bila je nabavka hrane u milionskom gradu. Za odlazak u kupovinu hrane u Moskvi treba odvojiti dan. Samoposluge mogu da imaju i preko 60 kasa. Izbor hrane je toliko veliki, da ne daje vremena za proveru kvaliteta i porekla namirnica. Kupovanje na veliko učinilo je da se moja kilaža tokom pet godina, pri mojoj visini od 172 cm, polako ali kontiniurano pela i približila cifri 80 kg. I ja sam još uvek mogla da ponadjem odeću, doduše XL i… Ali sećam se da nisam ni bila posebno očajna, prioritet je bio uvek neko ili nešto drugo.

Takva sam 2008. godine došla u Austriju (Insbruk, Tirol). Na drugu planetu. Ljudi, i stari i mladi – svi na biciklima, na biciklu mala korpa, a u korpi hrana samo za danas. Moram da priznam da je to za mene bio kulturološki šok. Po prvi put sam počela da gledam na hranu drugačije. Austrija, a pogotovu Tirol, ekološki je raj za proizvodnju zdravih i dobro kontrolisanih životnih namirnica. Ono što me je ovde najprijatnije iznenadilo jeste običaj ljudi da kupuju proizvode svog regiona. Naprimer, oni neće poželeti da kupe jagode iz susedne Italije, već će čekati da stignu domaće iz Tirola. Isto je recimo s mesom. Iako je meso iz Nemačke jeftinije, Tirolci će uvek dati  prednost svom proizvodu. Pod devizom-„bolje manje, ali kvalitetnije“ (“Klasse statt Masse“). A kod mene su posledice bile dalekosežne.

Zašto? Kakve god da su naše okolnost, čak i onda kada su one pozitivne, čovek ima prirodnu potrebu da se suprotstavi svemu što je novo. On sudi prema svojim davno uspostavljenim šablonima. I ma kako to čudno izgledalo, tu počinje prva faza transformacije. Ona protiče tako što mi odbijamo sve promene, puno smo kritike za sve nepoznanice oko nas kao i želje da svima objasnimo svoje večne postulate. I sama sam se uporno branila napadajući:  “Kako možete da volite ove ogromne, kao teniska lopta,  hlebne knedle?“, “Pa zar vam ove spezle nisu premasne?“, ”Kako to da za ručak jedete samo slatko?” (“Keiserschmarrn” – slatki dronjci s dzemom, koji se u Tirolu najnormalnije jedu). Kakvo je tek bilo moje razočaranje kad su mi na pitanje “Kako vam se svidja sarma?“, odgovarali da su jeli i ukusnije stvari. Da ne spominjem to da su moju tortu od 12 jaja smatrali gotovo smrtonosnom.

Druga faza dolazi s vremenom, vi polako počinjete da se nesvesno menjate. Prvi put sam kod sebe primetila promene te vrste kada mi se obožavani tetkin ajvar pokvario u frižideru. Onda se to ponovilo s kajmakom. Shvatila sam da postoje i druge ukusne stvari, ali daleko manje masne. I shvatila sam da ne želim nazad. Osećala sam se dobro i počela sam da uživam u promenamam,  ali i u svojih novih 70 kg (od kojih je na prvom BIA merenju bilo 19.5 kg masti). Najvažno mi je bilo da nisam gladna, a da ipak vodim računa o tome šta jedem.  Lako sam se navikla na integralni hleb u Austriji, s obzirom da je to najlepši austrijski proizvod. Nije mi bilo teško ni da ga često sama napravim. Da, hleb je postao moja osnovna namirnica. Pružao mi je dug i prijatan osećaj sitosti i svojim ukusom je idealno dopunjavao svu ostalu hranu. U Crnoj Gori sam ga jela uz paradajz i sir. U Rusiji – uz salatu od haringe. U Tirolu – s krompirom! Bilo je očigledno da zahvaljujući takvoj ishrani ne gubim samo na težini, već da moje telo gubi mast. Prijatelji su počeli da se interesuju na kojoj sam dijeti, a ja sam im odgovarala da je u pitanju samo pravilna ishrana. To je postalo moj glavni moto. Nakon dve godine moja vaga je pokazala 63 kg (od kojih 13.2 kg masti u telu). Tu težinu imam i danas. Shvatate li da je od 7 izgubljenih kilograma, 6,3 bila mast?!

Konačni cilj je treća faza, takozvana svesna faza. Ona započinje onda kada promene postaju  sastavni deo Vašeg života. Samo takve promene su trajne. Meni su do postizanja ovog cilja bile potrebne pune 4 godine, a Vama će uz Fett- frei biti dovoljno – samo 2 meseca!

error: Content is protected !!