Kad je reč o ishrani, ljudi generalno veoma teško menjaju svoje navike, a najčešće ih i veoma odlučno brane. Zašto?
U svim kulturama hrana je mnogo više od potrebe. Ne postoji nijedna kultura na svetu u kojoj čovek jede sam. Hrana je simbol zajedništva i pripadnosti. Ona u emocionalnom smislu pojačava porodične veze, pruža osećaj prijatnosti i trajanja. Veoma je teško odvojiti čoveka od ukusa hrane uz koju je odrastao. Ono što jedemo govori o tome ko smo i odakle dolazimo, daje nam lični pečat.
Stoga, promeniti ishranu – znači dobrim delom promeniti sebe. Promene su moguće, ali one idu sporije nego što bismo mi to želeli. Zato i moj put nije bio kratak.
Iz moje „kuhinje”
Život u drugim zemljama me je doveo u kontakt s drugim kulturama, običajima i, naravno, drugim navikama u ishrani. U Moskvi (gde sam provela 16 godina) sam se uvek čudila tome koliko odrasli i deca vole kavijar, usoljenu ribu, crni hleb, kao i tome što crni čaj piju uvek posle jela. U soseve i salate stavljaju dosta majoneza, dok im je heljda najčešći prilog jelu. Sve to se nije poklapalo s mojim navikama.
Ali, s druge strane, primetila sam da su im porcije znatno manje od naših, ručak može da bude tanjir supe od povrća ili pečurki i parče crnog hleba, da jedu mnogo manje mesa, a više ribe. Ipak, najteže mi je pala nabavka hrane u milionskom gradu. Za odlazak u kupovinu hrane u Moskvi treba odvojiti ceo dan. Samoposluge mogu da imaju i preko 60 kasa. Izbor hrane je toliko veliki da ne daje vremena za proveru kvaliteta i porekla namirnica.
Kupovina na veliko učinila je da se moja kilaža tokom pet godina, pri mojoj visini od 172 cm, polako ali kontinuirano pela i dostigla 80 kg. Sećam se da nisam ni bila nešto mnogo očajna, prioritet je bio uvek neko ili nešto drugo.
Takva sam 2008. godine došla u Austriju (Inzbruk, Tirol). Na drugu planetu. Ljudi, i stari i mladi – svi na biciklima, na biciklu mala korpa, a u korpi hrana samo za danas. Moram da priznam da je to za mene bio kulturološki šok. Prvi put sam počela da gledam drugačije na hranu. Austrija, a pogotovu Tirol, ekološki je raj za proizvodnju zdravih i dobro kontrolisanih životnih namirnica.
Ovde me je najprijatnije iznenadio običaj da ljudi kupuju proizvode iz svog regiona. Na primer, oni neće poželeti da kupe jagode iz susedne Italije, već će čekati da stignu domaće iz Tirola. Isto je i sa mesom. Iako je meso iz Nemačke jeftinije, Tirolci će uvek dati prednost svom proizvodu. Pod devizom „bolje manje, ali kvalitetnije“ (“Klasse statt Masse“).
A kod mene su posledice bile dalekosežne. Zašto? Kakve god da su naše okolnosti, čak i kada su one pozitivne, čovek ima prirodnu potrebu da se suprotstavi svemu što je novo. On sudi prema svojim davno uspostavljenim šablonima. I ma kako to čudno izgledalo, tu počinje prva faza transformacije.
Prva faza. Ona počinje tako što odbijamo sve promene, puni smo kritike za sve nepoznanice oko nas i želje da svima objasnimo svoje večne postulate. I sama sam se uporno branila napadajući: 
„Kako možete da volite ove ogromne hlebne knedle, kao teniska lopta?“, „Pa zar vam ove špezle nisu premasne?“, „Kako to da za ručak jedete samo slatko?” (“Keiserschmarrn” – slatki dronjci s džemom, koji se u Tirolu jedu za ručak). Kakvo je tek bilo moje razočaranje kad su mi na pitanje „Kako vam se sviđa sarma?“, odgovarali da su jeli i ukusnije stvari. Da ne pominjem da su moju tortu od dvanaest jaja smatrali gotovo smrtonosnom.
Druga faza. Ona dolazi s vremenom i vi polako počinjete nesvesno da se menjate. Prvi put sam kod sebe primetila promene te vrste kada mi se obožavani tetkin ajvar pokvario u frižideru. Onda se to ponovilo s kajmakom. Shvatila sam da postoje i druge ukusne stvari, ali mnogo manje masne. I shvatila sam da ne želim nazad. Osećala sam se dobro na svom novom, tek kupljenom biciklu i počela sam da uživam u promenama, ali i u svoja nova 72 kg (od kojih je na prvom BIA merenju bilo 22,5 kg masti).
Najvažnije mi je bilo da nisam gladna, a da ipak vodim računa o tome šta jedem. Lako sam se navikla na integralni hleb u Austriji, jer je to najlepši austrijski proizvod. Nije mi bilo teško ni da ga često sama umesim. Da, hleb je postao moja osnovna namirnica. Pružao mi je dug i prijatan osećaj sitosti i svojim ukusom je idealno dopunjavao svu ostalu hranu. U Crnoj Gori sam ga jela uz paradajz i sir, u Rusiji – uz salatu od haringe, u Tirolu – s krompirom!
Bilo je očigledno da zahvaljujući takvoj ishrani ne gubim samo na težini, već da moje telo gubi mast. Prijatelji su počeli da se interesuju na kojoj sam dijeti, a ja sam im odgovarala da je posredi samo pravilna ishrana. To je postao moj glavni moto. Nakon dve godine, moja vaga je pokazala 65 kg (od kojih 16,2 kg masti u telu). Tu težinu imam i danas. Shvatate li da je od 7 izgubljenih kilograma, 6,3 bila mast?!
Treća faza. Konačan cilj je treća faza, takozvana svesna faza. Ona počinje kada promene postanu sastavni deo vašeg života. Samo takve promene su trajne. Meni su do postizanja ovog cilja bile potrebne pune četiri godine, a vama će uz program FETT-FREI biti dovoljno – samo 60 dana!
