Emocije kao što su stres, dosada, tuga, ljutnja, frustracije, zatim navike, uživanje, porodica i okruženje – sve su to razlozi zbog kojih neretko posežemo za hranom koja nikako ne bi trebalo da nam bude terapija.
Stres
Postoji razlika između pozitivnog stresa, tzv. eustresa i negativnog stresa, tzv. distresa, uznemirenosti, zabrinutosti zbog nekoga ili nečega.
Dijeta je negativan stres. Ona podrazumeva kontrolu vrste i količine hrane koja se jede. Ljudi koji su na dijeti moraju da prevazilaze signale gladi, tj. moraju da jedu manje nego što bi inače želeli. A šta je to onda nego stres?
S druge strane, ljudi koji jedu shodno svome apetitu, najčešće jedu nekontrolisano. Ipak, studije su pokazale u više navrata paradoksalan rezultat. Oni koji svesno kontrolišu unošenje hrane skloni su da u stresnim uslovima jedu više nego oni koji se generalno ne suzdržavaju. Dr Pavle Latimor, psiholog iz oblasti ishrane sa Univerziteta Liverpool John Moores University, nudi objašnjenje ovog fenomena: „Ljudi na dijeti troše mnogo energije da bi uspeli da prevaziđu sopstvenu biologiju. Kada su pod stresom, oni gube kontrolu i na svim drugim poljima, ignorišući ili pogrešno tumačeći i sve druge prirodne kontrolne mehanizme i regulatorne signale. Jednostavno se gube, predaju.“ Šta se može učiniti da se pomogne? Dr Latimor, koji je radio na prevenciji gojaznosti, ima ovaj savet: „Prvo se moraju prepoznati specifične situacije koje dovode do stanja prejedanja. Zatim treba razviti alternativne antistres metode – brzo hodanje ili bilo koja druga fizička aktivnost je najbolja strategija.”
Dosada
Često jedemo iz dosade. Ta navika počinje još u ranom detinjstvu. Tokom dugih putovanja, kada se u kolima ili u nekom drugom prevoznom sredstvu deca dosađuju, roditelji neretko počinju da im nude, iako nisu gladna, kolače, krofnice, čokoladice da bi bila zadovoljna i nečim zauzeta. Ovaj obrazac se kao stalna prateća pojava nastavlja i kad deca odrastu. Čovek kompenzuje dosadu pozitivnim emocijama koje pruža hrana.
Tuga, ljutnja, frustracija
Negativne emocije često mogu da budu okidač za spas u frižideru. Ova strategija je utoliko teža ukoliko ne postoji nikakva druga alternativa udobnosti, pa nam hrana predstavlja jedino sredstvo za utehu ili opuštanje. Takvo ponašanje se takođe često „programira” još u detinjstvu, i to od momenta kada nam kao bebama, naše majke, ne znajući šta nam nedostaje kad plačemo, daju keks kao utehu. Tako se onaj prirodniji nagon da se jede kad smo gladni remeti i gubi, a danas se poruka da treba jesti kad smo gladni reklamira gotovo kao novi trend.
Navika
Navike su automatizmi koje stičemo učestalim ponavljanjem i primenjujemo ih u odgovarajućim situacijama bez udela naše svesti. Navike su veoma moćni životni saputnici. One nam, generalno, olakšavaju život, štede energiju i vreme. Tu spadaju ustajanje, tuširanje, pranje zuba… Međutim, šta da radimo s navikama kao što su, na primer, TV/čips, kafa/kolači, prijatelj/pivo…?
Uživanje
Uživanje u hrani ne podrazumeva brojanje kalorija, vitamina, minerala, već se radi o jednom pozitivnom, prijatnom osećaju zadovoljstva koje pruža hrana.
Pomislite na degustatore vina, parfema…
Umeće uživanja je takođe božji dar, ali se može i učiti i usavršavati. Učenje uživanju utiče na naš izbor hrane, ponašanje za stolom, na vreme, brzinu i mesto konzumiranja hrane, kao i na osećaj dostizanja sitosti. Individualna sposobnost uživanja direktno utiče na naše ponašanje prilikom jela. Ko psihu nahrani i pritom oseti zadovoljstvo, ješće manje iz stresa i frustracije. Ko bira kvalitetniju hranu, ješće i raznovrsnije. Ko svesno trenira ukus, moći će lakše da se otrgne od starih, loših navika.
Socijalni uticaji: porodica, okruženje
Socijalni uticaj, na kraju, spada možda i u najvažnije faktore gojaznosti. Uticaj familije, okruženja, prijatelja i kolega je ogroman, kako u mlađem, tako i u starijem uzrastu. Gojaznost dece je najčešće posledica vaspitanja i ponašanja roditelja. Neretko u praksi gojazni roditelji traže stručnu pomoć, ali ne za sebe nego prvenstveno za decu. Deca uče na drugačiji način – na primerima, kroz ustaljene modele. Na primer, ako tata brzo jede ili ne voli povrće, to će raditi i dete. Zato prava intervencija uvek mora da bude usmerena najpre na roditelje.
Mag.farm. Ana Lipowatz MSc