info@fett-frei.at +43 660 773 1606, +381 60 5432 600
Zašto jedemo kad nismo gladni?
25/03/2019
0

Kako objasniti epidemiju gojaznosti? Svi će reći da je uzrok gojaznosti u prekomernom uzimanju hrane i nedostatku vežbanja. Tako gledana, gojaznost je samo neželjeni efekat ljudskog blagostanja. Ali to nije cela istina. Poslednjih pet godina nauka bitno menja stav. Debljina ima manje fizičke a daleko više psihosocijalne uzroke. Centralno pitanje je zašto jedemo i kad više nismo gladni.

Glad je unutrašnji nagon koji regulišu centri u mozgu na način sličan sistemu za grejanje: ako je želudac prazan, šalju se impulsi u centar za glad u mozgu. Uzimanjem hrane, stomak se puni, povratni impulsi šalju signal u centar za sitost i više ne osećamo glad. Da bismo zadovoljili glad, nije bitno da li ćemo pojesti kiflu, pitu ili bananu.

Apetit, za razliku od gladi, ima želju za nečim konkretnim. Miris svežeg hleba, pice, roštilja, budi apetit i kada nismo gladni.

Apetit regulišu drugi centri u mozgu: centri za zadovoljstvo i frustracije. „Gojaznost je pod kontrolom istih regiona mozga koji se aktiviraju prilikom orgazma, korišćenja droga, u ljubavnom zanosu, ali takođe i u depresivnim stanjima, hroničnom stresu…“, tvrdi dr Jens Bruning, direktor Instituta za neurološka istaživanja „Max-Planck“ u Kelnu.

Konačno se može objasniti zašto su dijete gotovo uvek osuđene na propast. Očigledno je da sa neuronskom moći centara za emocije ni naša čelična volja ne može izaći na kraj. U centru za lečenje gojaznosti Univerzitetske bolnice u Leipzigu (IFB – Institut za istraživanje ponašanja) lekari su radili ispitivanja pomoću magnetne rezonance (MRI skenera). Primetili su kod gojaznih ljudi određene promene u regionu mozga koji se naziva LIMBIČKI SISTEM – emocionalni deo našeg mozga. Limbički sistem je širok region ispod kore velikog mozga zadužen za kontrolu emocionalnog ponašanja i motivacionih nagona; upravlja našim emocijama, seksualnošću, osećajem mirisa, procesom spavanja, sanjanja, utiče na našu memoriju. Limbički sistem je zadužen za tzv. nagrade i kazne, odnosno za našu percepciju senzorskih doživljaja kao prijatnih ili neprijatnih.

Eksperimenti na životinjama su pokazali da se električnom stimulacijom određenih limbičkih područja javljaju prijatnost, zadovoljstvo, a stimulacijom drugih strah, bes, agresivno ponašanje. Taj moždani sistem „nagrađivanja“ otkriven je sasvim slučajno još 1954. godine. Istraživači sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju ugradili su elektrodu u mozak miša i vršili preko elektrode stimulaciju mozga. Primetili su da elektroda ubodena u određene delove mozga izaziva pravo čudo – miš se stalno vraćao u isti ugao kaveza, gde se nalazila poluga koja je stimulisala elektrodu. Očigledno prijatna stimulacija nagonila je miševe da neprekidno idu u ugao i guraju polugu „sreće“ – poneki miševi su to radili čak do tačke potpune iscrpljenosti. Zaključak je bio – naš mozak žudi za nagradom. Nakon brojnih eksperimenata, napravljena je detaljna šema limbičkog dela mozga. Glavni akter zadovoljstva u tom sistemu jeste neurotransmiter dopamin.

Kada govorimo o uzimanju hrane i kada nismo gladni, ta pojava funkcioniše na sledeći način: ako imamo spoljni okidač, na primer miris čokoladnog kolača, on šalje impuls limbičkom sistemu koji stvara nagon i šalje impuls kori velikog mozga kao svesnu želju. Telo ispunjava tu želju i uzma prvi zalogaj. Tog momenta se povratno aktiviraju neuroni limbičkog sistema – javlja se osjećaj sreće, uzbuđenja, opojne senzacije. Dugo su naučnici pretpostavljali da se tom prilikom oslobađa čudesni dopamin, koji pruža zadovoljstvo. Međutim, najnovija istraživanja su pokazala da se, kada dobijemo ono za čim čeznemo, izlučuju drugi opijati tela, u prvom redu endorfin, oksitocin. Dopamin možemo da nazovemo neurotransmiterom iščekivanja zadovoljstva i očekivanja nagrade. Sam pogled na parče čokoladnog kolača na tanjiru ili na kolegu koji prijatno žvaće stimuliše sistem dopamina i stvara duboku želju. Limbički sistem postaje aktivan i očekuje nagradu. Nije reč o radosti samog jela, već o očekivanju onoga što bi moglo da bude prijatno.

Kod gojaznih ljudi je utvrđen manjak dopaminskih receptora, čime se objašnjava da gojazni ljudi moraju da prime više i jače stimulanse da bi osetili isto zadovoljstvo. To se dešava naračito kada je hrana u pitanju. „Takve promene u metabolizmu dopamina uočene su i kod kokainskih zavisnika i alkoholičara – objašnjava Sven Hesse, doktor nuklearne medicine sa Instituta IFB.

Pročitajte tekst na ovu temu: Tamna strana hedonizama

Njihova istraživanja su dalje pokazala da gojazni ljudi i zavisnici imaju još jedan zajednički tipičan obrazac ponašanja: teško im je da planiraju dugoročno, umesto toga reaguju impulsivno. Time se objašnjavaju česti neuspesi dugoročnih strategija kada je naprimer potrebno promeniti određene navike u ishrani.

Pročitajte tekst na ovu temu: Emocionalna glad ili fiziološka glad

A sada sledi možda i najvažnija nova poruka naučnika koji istražuju mozak sa ciljem da razumeju kako različita mentalna stanja upravljaju našim ponašanjem u ishrani. Gotovo sve informacije se prenose preko jednog posebnog dela limbičkog dela mozga koji se zove melanokortinski sistem. Centri za stres u mozgu su očigledno povezani sa tim kontrolnim centrom.

Neko ko je stalno pod stresom ‒ goji se.

„Biti gojazan nije bolest, već genijalna adaptacija mozga u stresnom okruženju“, reči su prof. dr Akima Petersa sa Univerziteta Luebeck. Peters je razvio teoriju „sebičnog mozga“, tvrdeći da mozak troši najviše energije od svih organa i da se potreba za hranljivim materijama dodatno povećava pod stresom. Egzistencijalni strah, preforsiranost, gubitak posla, iznenadno siromaštvo, usamljenost i druge traume – uzrok su te epidemije. Gojaznost ima duboke društven0-socijalne uzroke.

Iz moje prakse

Kao student Ljiljana je bila mršava devojka: visoka 1,73 metra, teška do 64 kilograma. Bavila se umetničkim plivanjem. Završila je fakultet sa normalnom težinom. Nekoliko godina kasnije, počeli su stresovi na poslu – dostigla je 80 kilograma.

Danas ima 52 godina, vodi kompjuterski biro i zapošljava više od 20 ljudi. Kilogrami se kreću od 110 do 115, nosi garderobu veličine 54. Kaže da su se u početku javili malo zaokruženi bokovi, onda je došao „šlauf oko trbuha“, pa su se i nadlaktice jako uvećale. Često spava samo četiri sata. U sedam sati kad krene na posao, kupuje kifle u pekari. Za vreme pauze za ručak naručuje „kebab, picu, pljeskavicu, kebab…“. Na sastancima uvek ponešto gricka, jede voće u međuvremenu, pije mnogo kafe. Na putu kući, oko 20 sati, opet pojede nešto što joj je pri ruci. Kod kuće jede ispred kompjutera. Taj tip gojaznih ljudi naziva se „snacker“ tip. Oni se ne posvećuju hrani, nemaju plan ni strategiju kako da se odnose prema hrani, jedu „kad im dune“.

Za Božić, Ljiljana je uzela nedelju dana slobodno. Izgubila je dva kilograma. Bez ikakve dijete – jela je kuvanu hranu, nije bila pod stresom, spavala je dovoljno. Da li je zaista moguće da malo odmora odmah učini mnogo dobra?

Ako želimo da smanjimo gojaznost, moramo da smanjimo stres. Postoje mnoge antistres metode: fizička aktivnost, boravak u prirodi, kreativni rad, meditiranje, mentalna zaokupljenost, ispunjenje cilja, učinjeno dobro delo, lepa reč, maštanje, interesantna knjiga, film, odlazak na sportski dogadjaj, koncert, divna predstava, kvizovi, društvene igre, susret sa dragim osobama, bliskost, jutarnja kafa, miris hleba, lepo postavljen sto, prijatan ambijent, muzika, igra, ples… . Pronađite sami šta je to što vama najviše godi!

Istraživanja ove teme se nastavljaju…, a sledi i moj nastavak :=).

O programu FETT-FREI čitajte na: Uspeh programa ishrane FETT-FREI

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Leave a Reply

error: Content is protected !!