Kako objasniti epidemiju gojaznosti? Svi će reći da je uzrok gojaznosti u prekomernom uzimanju hrane i nedostatku vežbanja. Tako gledana, gojaznost je samo neželjeni efekat ljudskog blagostanja. Ali to nije cela istina. Poslednjih pet godina nauka bitno menja stav. Debljina ima manje fizičke a daleko više psihosocijalne uzroke. Centralno pitanje je zašto jedemo i kad više nismo gladni.
Glad je prirodan nagon i pod kontrolom je centra za glad i sitost u hipotalamusu. Taj sistem radi na jednostavnom principu. Prazan želudac šalje impulse u centar za glad, što nas primorava da ga napunimo. Uzimanjem hrane stomak se zateže i povratno šalje impulse i mi osećemo sitost. Da bismo zadovoljili glad, nije bitno šta ćemo pojesti.
Apetit, s druge strane, traži nešto konkretno: miris svežeg hleba, pice, roštilja budi apetit i kada nismo gladni. Upravo tu i leži uzrok problema gojaznosti. Iskreno, kada ste zaista poslednji put bili gladni? .
Osećaj gladi je danas gotovo luksuz jer mirisi mame, hrana je svuda oko nas. Spoljašnji svet neprestano šalje impuse: reklame, muzika, okruženje… Impusli stvaraju emocije koje utiču na naše ponašanje, pa i na ponašanje u ishrani. Svaka osoba u proseku dnevno donese 250 odluka samo u vezi sa ishranom.
Peti ukus – UMAMI ukus
Peti ukus budi apetit: osim četiri osnovna ukusa (slatko, slano, kiselo i gorko), zvanično je priznat i novi, peti ukus, koji se zove prijatan ukus (pleasant taste), u nauci poznat kao „umami ukus“. Šta je umami? Umami nije ni sladak, ni slan, ni kiseo, ni gorak ukus. To je ono mmm… koje izgovarate dok probate nešto veoma ukusno, kad vam se, dok jedete picu ili pljeskavicu, omakne: „Eee… što je ovo dobro…“ Umami pojačava prijatan ukus hrane, što za posledicu ima dodatno povećanje apetita.
Cilj apetita je zadovoljstvo
Apetit regulišu drugi centri u mozgu. Centri za zadovoljstvo i frustracije. Gojaznost je pod kontrolom istih regiona mozga koji se aktiviraju prilikom korišćenja droga, u ljubavnom zanosu, ali takođe i u depresivnim stanjima, hroničnom stresu.
Konačno se može objasniti zašto su dijete gotovo uvek osuđene na propast. Očigledno je da sa neuronskom moći centara za emocije ni naša čelična volja ne može izaći na kraj. Naučnici su kod gojaznih ljudi primetili određene promene u regionu mozga koji se naziva LIMBIČKI SISTEM – emocionalni deo našeg mozga koji upravlja našim osećanjima, i prijatnim i neprijatnim, procesom spavanja, sanjanja, utiče na našu memoriju. Kad je u pitanju jelo, čovek razumom teško da može da ukroti ovaj snažni sistem. Probali ste strategiju: sada ću pojesti ovu picu, onda večeras ništa ne jedem. Međutim, u večernjim satima toga se više nećemo setiti. Izgleda da je naša podsvest snažniji deo našeg bića. Tako i jeste. Moderna neurološka istraživanja mozga, potvrđuju teoriju Sigmunda Frojda od pre više od 100 godina: „Mi nismo gospodari u svojoj kući.”
Poluga zadovoljstva
Kako radi limbički sistem? On zahteva bezuslovnu nagradu. Ovaj moždani sistem „nagrađivanja“ otkriven je sasvim slučajno još 1954. godine na jednom kalifornijskom institutu. Istaživači su ugradili elektrodu u mozak miša i vršili preko elektrode stimulaciju mozga. Primetili su da elektroda ubodena u određene delove mozga izaziva pravo čudo – miš se stalno vraćao u isti ugao kaveza, gde se nalazila poluga koja je stimulisala elektrodu. Očigledno prijatna stimulacija nagonila je miša da neprekidno ide u ugao i gura polugu „zadovoljstva“ – neki miševi su to radili čak do tačke potpune iscrpljenosti. Zaključak je bio – naš mozak žudi za nagradom. Nakon brojnih eksperimenata, napravljena je detaljna šema limbičkog dela mozga. Glavni akter zadovoljstva u tom sistemu jeste neurotransmiter dopamin.
Hrana kao nagrada
Hrana je neverovatno jednostavna nagrada u poređenju s drugim. Naravno, možemo sebe nagraditi posetom pozorištu, izlaskom s društvom, seksom s partnerom, ali je hranu mnogo lakše organizovati, ne zavisi od drugih, uvek je dostupna.
Uzimanje hrane i kada nismo gladni funkcioniše na sledeći način: ako imamo spoljni okidač, na primer, miris čokoladnog kolača, on šalje impuls limbičkom sistemu koji sada šalje impuls kori velikog mozga kao svesnu želju. Telo ispunjava tu želju i uzimamo prvi zalogaj. Tog momenta se povratno aktiviraju neuroni limbičkog sistema – javlja se osećaj sreće, uzbuđenja, opojne senzacije. Dugo su naučnici pretpostavljali da se tom prilikom oslobađa čudesni dopamin, koji pruža zadovoljstvo.
Međutim, najnovija istraživanja su pokazala da se, kada dobijemo ono za čim čeznemo, izlučuju drugi opijati tela, u prvom redu endorfin, oksitocin. Dopamin možemo da nazovemo neurotransmiterom iščekivanja zadovoljstva i očekivanja nagrade. Sam pogled na parče čokoladnog kolača na tanjiru ili na kolegu koji prijatno žvaće stimuliše sistem dopamina i stvara duboku želju. Limbički sistem postaje aktivan i očekuje nagradu. Nije reč o radosti samog jela već o očekivanju onoga što bi moglo da bude prijatno.
Kod gojaznih ljudi je utvrđen manjak dopaminskih receptora, čime se objašnjava da gojazni ljudi moraju da prime više i jače stimulanse da bi osetili isto zadovoljstvo. To se dešava naračito kada je hrana u pitanju. „Takve promene u metabolizmu dopamina uočene su i kod kokainskih zavisnika i alkoholičara – objašnjava Sven Hesse, doktor nuklearne medicine sa Instituta IFB.
Pročitajte tekst na ovu temu: Tamna strana hedonizama
Istraživanja su dalje pokazala da gojazni ljudi i zavisnici imaju još jedan zajednički tipičan obrazac ponašanja: teško im je da planiraju dugoročno, umesto toga reaguju impulsivno. Time se objašnjavaju česti neuspesi dugoročnih strategija kada je naprimer potrebno promeniti određene navike u ishrani.
Pročitajte tekst na ovu temu: Emocionalna glad ili fiziološka glad?
O programu FETT-FREI čitajte na: Uspeh programa ishrane FETT-FREI
Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč
© Fett frei All rights reserved
Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.