Author: Ana Lipovac nutricionista

Šta spada u pravi luksus kad je ishrana u pitanju?

O najskupljem hotelu na svetu „Burdž al Arabu“ u Dubaiju napravljen je 2008. godine kratak film koji prikazuje svu ovozemaljsku raskoš koju ljudska mašta može da stvori. U jednoj sceni filma, na pitanje šeika šta hotel može ekskluzivno da ponudi za večeru, uglađeni kelner odgovara: „Najbolju govedinu na svetu, your excellency.“ To je komad vagiu-a mesa. Brojne legende prate istorijat uzgoja te vrhunske govedine iz Japana koja je naziv dobila jednostavnim prevodom sa japanskog: govedina (Giu) iz Japana (Va).

Ipak, najskuplje meso na svetu je tzv. kobe meso. To ime, slično kao i šampanjac ili konjak, može da nosi samo meso životinje koja je rođena, uzgajana i zaklana u japanskom regionu Kobe. S obzirom na to da moraju biti zadovoljeni veoma strogi kriterijumi kvaliteta mesa, nije čudo da samo nekoliko hiljada grla godišenje dobije to počasno ime. Važi pravilo da je originalno „kobe meso“ nemoguće naći van Japana.

Oznaku vagiu meso može da nosi samo meso govečeta čija su oba roditelja 100% pripadnici vagiu stoke. To je „visoka pasmina“ koja potiče od punokrvnog japanskog crnog govečeta jake građe, teškog i do jedne tone. Vagiu goveda poseduju prirodnu sposobnost „mramornog“ skladištenja masnoće, koja je ujedno i zaštitini znak vagiu mesa.
Telad žive u prostranim štalama, a nakon deset meseci počinju da dobijaju i posebnu ishranu, koja takođe igra važnu ulogu u dobijanju tipične mramorne strukture. Meso se zbog svog visokog kvaliteta može jesti i sirovo, eksperti tvrde da je to najzdravije i najukusnije meso na svetu.

Šta je to što vagiu meso čini luksuznim brendom širom sveta?

„Meso je neverovatno nežno i predstavlja pravo kulinarsko otkriće“, izjavljuju najveći svetski kuvari. Intramuskularna mast se topi već na 25° C, što daje toj govedini kremastu konzistenciju, koja nije karakteristična ni za jednu drugu govedinu. Meso se bukvalno topi na jeziku, a ukusi koji se prepliću podsećaju na kokosovo mleko, breskve i citruse. To je nezaboravan ukus koji doslovce baca konzumente u ekstazu. Osećaj se ne može rečima opisati – kažu – mora se probati!!

Do početka devedesetih godina bio je strogo zabranjen izvoz vegiu govedi iz Japana, ali čim je zabrana izvoza popustila, počeo je uzgaj te prestižne rase i u drugim zemljama, najpre u Australiji, zatim u Americi i Kanadi. U Nemačkoj postoji 28 uzgajivača vagiu stoke koji broje oko 600 grla te vrste. Važi pravilo da i kada vagiu govedina ne dolazi iz regiona Kobe, njen kvalitet je (skoro) identičan originalu. Generalno, životinje se uzgajaju na prostranim i bogatim pašnjacima, a dohranjuju se posebnom mešavinom žitarica, repe, krompira, pa čak i piva! Takođe, redovno se masiraju rukama. Njihov „luksuzni“ život traje od dve do pet godina. Često se u gastronomiji pominje da su komadi vagiu mesa kao zlatne poluge jer uzgajivači računaju na prodajnu cenu od 250 do 600 evra za kilogram. U Japanu se jasno pravi razlika između kobe i vagui mesa, ali se u zemljama van Japana ta dva pojma mešaju – odnose se na isto meso, inspirišući radoznale gurmane jednom istom slikom zanosnih zelenih pašnjaka, gde životinje uživaju u slobodi, piju izvorsku vodu, slušaju muziku i masiraju se.

Ipak se danas stvari menjaju, jer su veliki komercijalni giganti, kao što su Metro i drugi, već obogatili svoj premijumski asortiman vagiu govedinom sa Novog Zelanda, iz Australije i dr. U međuvremenu je i Amerika počela sa širokom prodajom mesa dobijenog ukrštanjem vagiu stoke sa običnim rasama, koje je postalo jeftinije i dostupnije. Postavlja se i pitanje održivosti brenda, mada stručnjaci kažu da je i to meso još uvek dobrog kvaliteta.

Možda nam se učini da je previše larme oko jedne šnicle, ali će to ipak najviše pogoditi bogatu klijentelu koja će ostati u dilemi da li je za svoj novac dobila ono što je tražila.  

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Pročitajte u nastavku tekst: Koju kafu pije Mark Zuckerberg and Co.?

Danas se najskupljim i najkvalitetnijim kafama na svetu smatraju tri sorte: kafa iz Afrike – kafa sa ostrva Sv. Jelena, kafa sa Kariba – Jamajka Blue Mountain, dok najskuplja kafa na svetu nosi ime kopi luwak – poznata je kao „mačja“ kafa i dolazi iz Indonezije.     

Šta čini luksuzni svet kafe i čime se one izdvajaju?

U Evropi je početkom 17. veka kafa bila prava retkost, rezervisana samo za bogate. Danas je kafa pristupačna svima, ali i sada postoje specijalne vrste čije je ime oznaka za pravi luksuz. Iako na tržištu ima preko 125 različitih vrsta kafe, prvenstveno se koriste dve: arabika i robusta. Kafa arabika je skuplja i ima manji sadržaj kofeina od robuste. Visokokvalitetna kafa je pod velikim uticajem spoljnih faktora kao što su klima, uslovi zemljišta i uzgoja. Za kvalitet zrna kafe posebno su važni proces fermentacije i proces prženja kafe – sve to utiče na individualnu aromu i ukus kafe.

Kafa sa ostrva Sv. Jelena

Kafa potiče sa istoimenog ostrva u južnom Atlantiku, koje se nalazi dve hiljade kilometara zapadno od afričke obale. Ostrvo se smatra jednim od najudaljenijih ostrva na svetu i više je poznato kao mesto gde je Napoleon Bonaparta proveo poslednje godine života u izgnanstvu. Čak se i u njegovim dnevnicima sreću lirski opisi ukusa i arome te visokokvalitetne kafe. Godine 1839. agencija za kafu V. Bumie & Co. u Londonu opisala je kafu sa Sv. Jelene kao „najkvalitetniju kafu na svetu“.

Ostrvo je vulkanskog porekla sa suptropskog klimom. U njegovim višim delovima klima je hladna i vlažna, što upravo i pogoduje uzgoju kafe. Kafa se gaji na površini od samo 15 x 11 km, pa je jasno da je reč o neobičnom ekskluzivitetu. Visoka cena zrna ove kafe objašnjava se ne samo niskom količinom žetve, već i visokokvalitetnom vegetacijom u čijem okruženju kafa raste. Ceo proces uzgoja radi se ručno, kafa se suši na suncu i sa najvećom pažnjom sortira. Aroma se smatra posebno uravnoteženom. Začinjenjena je mirisom čokolade, a ukus se opisuje kao blag, ali pun, ukus koji na nepcima na kraju ostavlja blago kiselovoćnu notu… Cena kafe sa Sv. Jelene kreće se od 70 do 80 evra za pola kilograma.

Kafa sa Kariba: Jamajka Blue Mountain

Sama pomisao na Karibe stvara nam sliku opuštenog života, dugih peščanih plaža obasjanih vrelim suncem, gde se pije rum, a noći se provode uz njišuću muziku i ples. Jedan od nezaobilaznih specijaliteta Kariba je i popularna kafa – Jamajka Blue Mountain. U visokim predelima ostrva Jamajka, u planinskom vencu Plave planine, na visinama od preko 2.000 metara, u uslovima hladne i vlažne klime, gaji se, na veoma malim plantažama, kafa sorte arabika. Ona raste prilično sporo, ali se time i stvara njena posebna aroma. Aroma je prilično blaga, ali je ukus pun i delikatan, opisan kao spoj suptilno orašastog i voćnokiselkastog. Bobice kafe Jamaica Blue Mountain beru se ručno, podležu „vlažnoj“ obradi, zatim prolaze proces fermentacije i sušenja na suncu i na kraju se zrna ručno sortiraju. Pola kilograma te kafe košta 75 do 85 evra.

Najskuplja kafa na svetu danas dolazi iz Indonezije

Kopi luwak smatra se ekstravagantnim delikatesom sa posebnom reputacijom, koju duguje, verovali ili ne, ekstrakciji indonezijskih mačaka koje se u tom procesu koriste (kopi na indonežanskom znači kafa, a luwak mačaka). U davnoj prošlosti farmeri koji su uzgajali kafu primetili su da mačke koje pojedu bobice kafe izlučuju neoštećena jezgra kafe. Ispostavilo se da tokom procesa varenja u njihovom telu zrna kafe trpe jaku vlažnu fermentaciju, koja im obezbeđuje tu izuzetnu aromu poznatu kao kopi luwak.
Kafa ima blag, pun i pomalo plesnjiv, ali ne i gorak ukus. Engleski glumac John Cleese opisao je ukus te kafe kao „zemljano-plesnjiv, sličan sirupu, sa tonovima džungle i čokolade“. Bez obzira na to što proces uvek izaziva zgroženost većine ljudi koja se prvi put sreću sa tom istinom, proizvođači uveravaju da se izlučena kafa nakon fermentacije u utrobi mačaka veoma brižljivo ručno ispira, suši na suncu i ručno sortira.

Velike potražnja za tim skupim i nekonvencionalnim specijalitetom i, naravno, visoka zarada dovele su do povećanja proizvodnje ove kafe – ali na račun životinja. Mačke su počele da se gaje masovno u kavezima i hrane skoro isključivo kafom. Međutim, pokazalo se da to negativno utiče na njihovo zdravlje i uzrokuje pothranjenost životinja. Prijatelji životinja upućuju notu potrošačima delikatesne kafe kopi luwak da biraju kafu isključivo sa etiketom „Wild kopi luwak“ (od divljih mačaka) u znak humanosti, da su protiv zloupotrebe životinja i masovnog stočarstva. Aromu kafe kopi luwak mnogi opisuju kao blagu, karamelno-ljutkastog ukusa i ​​suptilne čokoladne tendencije, da bi se ukus zaokružio zemljanom i pomalo plesnjivom notom, koja ostaje na kraju. Cena pola kilograma kafe kopi luwak zavisno od porekla kreće se od 300 do 600 evra, .
Danas i kod nas u dobrim kafeterijama ljubitelji kafe i pravog užitka mogu potražiti, probati i oceniti aromu i ukus te elitne kafe.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 

Jedan moj poznanik, poznat kao veliki šarmer, kaže da o nekome može mnogo da sazna na kasi supermarketa. Pogled u potrošačku korpu, bez ijedne reči, govori mu više nego Facebook profil. Tu može da zaključi o prihodima, stilu života, bračnom statusu osobe.

Ukoliko je u korpi kinder jaje ili tegla eurokrema, to mu govori da je kod kuće dete. Banane obično kupujemo za starog roditelja, dok su pivo, kisela voda, ljuti ajvar i kranjska kobasica jasan znak da je muškarac u kući. Ali ako su u korpi samo kozji sir, pesto i šunka u pakovanju od sto grama, to već počinje da budi njegov interes. Dakle, drage dame, imajte i to u vidu kada stojite s korpom u supermarketu ispred zgodnog predstavnika muškog pola.

Gender food, kako se ta različitost u ishrani naziva u stručnim krugovima, više je nego očigledna. Muškarci i žene zaista jedu drugačije. Ta pojava se naročito vidi u kantinama ili hotelima „all inclusive“. Muškarci biraju obilnije, bogatije obroke, dok žene jedu dosta salate, štede na mesu, ali će rado izabrati desert.

Na ovu temu je u Nemačkoj (2008) urađena jedna od najvećih studija koja je obuhvatila 20.000 muškaraca i žena. Rezultati su pokazali da muškarci jedu skoro duplo više mesa od žena, a da žene jedu dvostruko više povrća i voća od muškaraca. Shodno tome je i rezultat da je duplo više žena među vegetarijancima.

Različite preference u ishrani muškaraca i žena

Žene i muškarci imaju različite energetske zahteve. Muškarci su obično viši i teži, imaju više mišićne mase i viši bazalni metabolizam. U proseku, muškarcu od 25 do 51 godine potrebno je 2.900 kcal dnevno, dok se ženama u toj istoj starosnoj grupi preporučuje 2.300 kcal. Da li su biološki parametri jedino relevantni?

Iako nam se čini da je ishrana autonomna oblast, ona spada u deo kulturnog nasleđa. U kontekstu opštih društvenih različitosti uslovljenih podelama na „muško“ i „žensko“, i hrana i navike u ishrani su takođe kodirani oznakama „muško“ ili „žensko“. Ako bacimo kulinarski osvrt na prošlost, videćemo da su i vitezovi okruglog stola bili pretrpani „muškom“ hranom, uglavnom pečenjem, vinom i sl. Taj stereotip je ostao do danas.

Zašto meso nosi „muški kod“?

Muškarci jedu meso da bi pokazali da su muškarci. Još u najranijem uzrastu dečaci će od roditelja dobiti dodatnu porciju mesa, „da bi bili veliki i jaki“, dok će devojčice biti opominjane da s hranom ne preteruju jer će se ugojiti. „Naše ponašanje u ishrani uslovljeno je društvenim normama“, kaže nutricionista prof. dr Christine Brombach sa Univerzitetu primenjenih nauka u Cirihu. „Meso ima najjači simbol među namirnicama jer se odnosi na snagu, dominaciju. U svim kulturama, meso je neraskidivo povezano sa muškošću. Nijedna druga hrana nema takvu moć da mušku snagu i potenciju obavija aurom i pretvara je u skoro magično jedinstvo“, zaključuje Brombach.

Muškarci u Nemačkoj jedu 1.100 g mesa nedeljno, što je duplo više od preporuke Nemačkog društva za ishranu, a to je 300 do 600 g!

Čak i žene, koje jedu 600 g mesa nedeljno, jedva da prate date preporuke. Muškarci piju dva puta više mineralne vode i šest puta više alkoholnih pića. Muška populacija, troši više šećera, slatkiša, kolača, peciva i voćnih sokova, tako da se česta izjava da „žene vole više slatkiše od muškaraca“ nije potvrdila.  (Nacionalni izveštaj 2013. godine)

Od roštilja do salate

Muškarci i žene se ne razlikuju samo u izboru hrane. „Muškarci jedu veće zalogaje, žvaću brže i snažnije, mogu da piju iz limenke, dok žene naglašavaju svoju ženstvenost – jedu manje porcije, žvaću polako, ‘pijuckaju’ vino, kaže Brombach i navodi primer kako se muškarci i žene spremaju za roštilj: muškarac priprema meso i pivo, a žena stoljnjak, salvete, pribor za jelo, čaše, folije, salate i ostalo.

Devojčicama se još u detinjstvu brani da jedu previše, čak i kada su gladne. To znači da ličnost ne određuje pol već ono što osoba radi. Još je Simone de Beauvoir znala da kaže da nije rođena kao žena već je učinjena ženom. To se odnosi i na ishranu. Zavisno od toga u kojoj kulturi rastu, žene i muškarci se razlikuju i po društveno prihvatljim normama i predstavama o idealu lepote.

Prema studiji u kojoj je ispitivano ponašanje ljudi u ishrani u 23 zemlje sveta, žene su pokazale bolje znanje o ishrani od muškaraca i spremnost da promene navike. Ishrana žena je bliža idealu ishrane koja se propagira nego što je to slučaj kod muškaraca. I dok su žene više fokusirane na zdravlje, muškarci su više okrenuti zadovoljstvu. Većina muškaraca pravi selekciju hrane po principu „glavna stvar je ukus!“. Muškarci se posle jakog obroka osećaju dobro i bez griže savesti. Kod žena su takve izjave mnogo ređe jer je hrana uvek mač sa dve oštrice, pa je umesto užitka češća kontrola uzimanja hrane. Ispostavilo se da žene koriste „zdravstvenu svesnost“ da bi formirale svoje telo u skladu sa uobičajenim idealom lepote, a to je mršavost. Ipak, u pohodu za dobrim izgledom, usled restriktivne ishrane, žene češće pate od poremećaja u ishrani nego muškarci, što pokazuju mnoga istraživanja.

„Muškarci u hrani više uživaju. Njihov odnos prema hrani je manje komplikovan, pa i kada imaju povećanu telesnu težinu, to ih manje uznemirava. Muška privlačnost je daleko manje definisana fizičkim izgledom, a više profesionalnim uspehom, statusom i pozicijom u društvu. Tako se spoljni nedostaci muškarca (povećan stomak, ćelavost i sl.) tolerišu, što za žene, nažalost, ne važi“, reči su Christine Brombach.

Muškarci su disciplinovaniji, ali ne i istrajniji

Moje iskustvo iz ordinacije FETT-FREI govori da su muškarci disciplinovaniji od žena, ali ne i istrajniji na svom putu mršavljenja. Kad ih pitam šta vole da jedu, oni često sve prepuste meni i ne izvoljevaju. Kad se odluče za program, muškarci su rešeni da urade sve. Istina je da su disciplinovaniji, ali ne na duže staze. Žene jesu kompleksnije, ali su spremnije da se trajno menjaju.

Mogu se pohvaliti rezultatima kada program zajedno prate naprimer, muž i žena i to bih uvek preporučila. Čula sam sjajne priče sa tih familijarnih savetovanja. Žene mi se hvale kako im muževi kuvaju, a oni se trude da prihvate nove ukuse i neizbežne ženske đakonije: „Ah, što volim rižoto s maslačkom, nevenom ili dragoljubom, probajte, zaista je dobro”, nasmejao me je jedan klijent.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku

Kako izgleda u praksi kada odlučimo da od ponedeljka počnemo s dijetom?

[wc_box color=”warning” text_align=”left”]

[wc_fa icon=”quote-left” margin_left=”” margin_right=””][/wc_fa] U mislima da će od sutra će sve biti drugačije mirno sam zaspala. Ustala sam orna, silno želeći da sebe nagradim jednim zdravim i pažljivo probranim zelenim smutijem. Oko podne, sva srećna sam letela po ofisu dok mi se iz tanjira smešila sveža salata u duginim bojama. Uveče, kad stignem kući, napraviću ono što baš volim ‒ barenu ribu sa povrćem. Zaspala sam zadovoljna, ponosna na sebe i svoj napokon novi život. Samo da nastavim tako. Sve je izgledalo savršeno.

Samo što sam ustala ujutro, priklještila sam prst dok sam zatvarala fioku. Bol sam osetila direktno u mozgu. Dok sam stavljala prst pod ‘ladnu vodu i razmišljala od čega da napravim smuti, pogled mi je pao na listove spanaća koji su već bili uveli i odustah od te ideje. Pomislih na jučerašnju salatu ‒ ješću na poslu. Napolju je padala blaga kiša, pa potrčah za autobusom, ali bezuspešno jer mi umače u poslednoj sekundi. Zbog toga mi je zaista skočio pritisak. Besna i pokisla stigoh na posao i sedoh za sto. Uzeh čokoladni keks iz fioke, pojedoh mirno pola kesice i pomislih – zaslužila si. [wc_fa icon=”quote-right” margin_left=”” margin_right=””][/wc_fa]

[/wc_box]

Kako da razlikujemo emocionalnu od fiziološke gladi?

Jedan od glavnih uzroka gojaznosti je unos hrane usled, najčešće, loših emocija. Ljudi često jedu iz dosade, usamljenosti, umora, frustracije i stotine drugih razloga, ali nijedan nema nikakve veze sa fiziološkom gladi. Svi smo zreli za psihoterapeuta – često čujem od mojih klijenta. Pokušavam da ih utešim rečima da ne jedemo samo kad se loše osećamo. Postoji mnogo drugih, potpuno opravdanih razloga što jedemo: kada nešto slavimo, kad smo srećni ili zadovoljni što smo nešto postigli. I to je sasvim legitimno, zar ne? Problem se javlja kada hrana postaje „lek“ ili nam u trenutku pruži jako zadovoljstvo. To je najčešće glad za nečim drugim – kažu stručnjaci.

• Fiziološka glad se razvija postepeno, obično četiri sata posle poslednjeg većeg obroka, i možemo je neko vreme trpeti.
• Emocionalna glad dolazi iznenada i moramo je utoliti odmah.
• Da bismo zadovoljili fiziološku glad, dovoljno je da uzmemo „nešto jestivo“.
• Emocionalna glad je fokusirana na određenu hranu.
• Fiziološka glad se zadovoljava tokom jela i stvara osećaj sitosti. Emocionalna glad nas ne čini sitim.
•  Mentalnom snagom ne možemo pobediti fiziološku glad, dok emocionalnu glad možemo.

Kao što treniramo mišiće, moramo trenirati i svoje misli

Zašto je određeno ponašanje lako za neke ljude, dok je za druge nesavladivo? Nije u pitanju nadljudska snaga volje ljudi koji su otporni na iskušenja.

Ako je naše ponašanje u skladu s našim mislima i našim unutrašnjim dijalogom, onda iskušenja nema! Pitajte vegetarijanaca da li je svaki put pred iskušenjem kada vidi meso!

Kada nam neko ponudi divan kolač, odmah počinjemo unutrašnji dijalog. Svašta nam prolazi kroz glavu: „Ako ne osećam fiziološku glad, zašto da jedem? Ali kako da se odreknem ove lepote? Hrana će mi zaista doći glave! Kakve posledice ću imati ako ovo pojedem? Šta dobijam ako se ovoga odreknem? Da li je vredno sada ovo pojesti? Valjda ja odlučujem šta ću da jedem!“ Razvojem sopstvene strategije i treningom sopstvenih misli, korak po korak do sopstvenog stava, svako od nas može da ojača svoj karakter. Da bismo to postigli, najpre treba da budemo spremni da napustimo svoju zonu komfora. Nije reč o tome da se odričem kolača, već da se odričem vitkog tela. Nije mi uskraćena sloboda izbora, već ne želim više da budem rob hrane. Sve ove nedoumice će nam pomoći da uključimo razum, sagledamo posledice naših akcija i donesemo odluku o spostvenim prioritetima. Setimo se poznate izreke B. Savarina od pre dva veka: „Tell me what you eat and I will tell you what you are.“  .

Najteže je boriti se sa slatkišima

Slatkiši su najveći kamen spoticanja na putu ka vitkoj liniji. Jednom planskom strategijom možda možemo uticati na svoje ponašanje. Kako? Ukus je stvar navike i, srećom, promenljiv je. Svako od nas je imao neku hranu ili namirnicu koju nije voleo, na primer,masline, brokoli ili ribu, a kasnije je zavoleo.

Na ukus, dakle, možemo uticati svešću, ukus možemo trenirati, usmeravati, popravljati.

Pođimo od pretpostavke da je najprostiji ukus – sladak ukus. On se svima sviđa. Sladak ukus je nekako čist kič, a „čovek od ukusa“ ne voli, na primer, slatka vina. Osim što ima lepe manire i voli lepe stvari, čovek od ukusa treba da ima ukusa i kad je hrana u pitanju. Možda ćemo tako i mi poželeti da postanemo ljudi boljeg, prefinjenijeg, istančanijeg ukusa. „Ako nam se to desi, doći ćemo do fantastičnog rezultata, da nam se slatko više ne sviđa“, kaže jedan od vodećih psihologa iz oblasti ishrane Astrid Kurbjuweit, „treba težiti stanju u kome slatkiši jednostavno gube atraktivnost.“ To stanje može najbolje da opiše neko ko je upravo došao do tog neočekivanog iskustva razočaravajućeg osećaja gubitka očekivanog zadovoljstva. Zvuči komplikovano, ali pročitajte ponovo.

Ova velika pobeda, osećaj da slatko u stvari nije više tako ukusno, spasiće nas ne samo od unetih kalorija već i od užasa pratećeg stresa i griže savesti. Ta pobeda će podići naš ego i vrednost u sopstvenim očima, koja će postati zaista snažna tek kada osetimo i prve dobre impulse zdravog života. A slatkiši će i dalje biti svuda oko nas, samo što ćemo ih mi drugačije gledati. Što ih manje budemo voleli, biće nam sve lakše da im se odupremo. Razmislite o tome!

Program ishrane FETT-FREI ima upravo strategiju redovnih obroka koja smanjuje želju za slatkim. Raznovrsna ishrana programa FETT-FREI sadrži složene ugljene hidrate kao što su: hleb, krompir, pirinač i testenina, zatim povrće, mahunarke i voće u kombinaciji sa drugim namirnicama: mesom, ribom, jajima i dr. Složeni ugljeni hidrati će nas tokom dana učiniti sitim pa ćemo tako uobičajenu količinu slatkiša zameniti ovim daleko zdravijim namirnicama. Drugim rečima, ukoliko želite da budete zdravi, da održite liniju ili da smršate – ne smete biti fiziološki gladni. A onda primenite gore opisanu strategiju.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 

Hrana je osnovna ljudska potreba, naše biološko gorivo, ali sasvim sigurno nije samo izvor vitalnih hranljivih materija.

„Kada jedemo?“ – „Kada smo gladni“, trebalo bi da glasi odgovor. To je tako, nažalost, samo kad smo sasvim mali. Glad i sitost su primarni nagoni regulisani fiziološkim procesima u najranijem detinjstvu.

Nasuprot njima, cilj apetita je zadovoljstvo. Miris svežeg hleba, pice, roštilja… budi apetit i mi jedemo i kad nismo gladi. Hrana je zadovoljstvo, socijalna komponenta. Ne postoji nijedna kultura u kojoj čovek jede sam. Ukusan obrok sa dragim prijateljima ima značajan, gotovo lekovit uticaj na našu psihu i tada količina masti, proteina, vitamina i minerala ne igra ulogu.

Šta pojačava unos hrane i šta nas sve na tom putu čeka?

Spoljašnji svet neprestano šalje impuse. Impusli mogu biti oblici, muzika, pokret… Impusli stvaraju emocije koje utiču na naše opšte ponašanje, pa i na ponašanje u ishrani.

Svaka osoba u proseku dnevno donese 250 odluka samo u vezi sa ishranom.

Da li da doručkujem sada ili kasnije? Jabuka ili keks? Sve pojesti ili ostaviti za posle? Na sve te odluke utiču mnogi spoljni faktori kojih nismo ni svesni.

Legendarni eksperiment iz 1970. godine pokazuje koliko samo oblik i boja okoline utiče na to koliko ćemo hrane pojesti. Na početku eksperimenta hrana se služila pod normalnim osvetljenjem. Tokom obroka, osvetljenje se menjalo tako da je pomfrit postajao zelen a šnicla plava. Boja igra ključnu ulogu u izboru hrane jer izaziva i pozitivne i negativne asocijacije. Crvena, narandžasta i žuta sugerišu svežinu i kvalitet, dok zeleno-plava paleta boja podseća na pokvarenu hranu. Osvetljenje i zidovi u toplim bojama otvaraju apetit, dok ga hladne nijanse smanjuju. U drugom eksperimentu učesnici su probali slabije i jače obojen sok od pomorandže. Oni koji su probali intenzivnije obojen sok doživeli su i do 80% jaču aromu, iako je sadržaj bio potpuno identičan.

Sunčeva svetlost podstiče proizvodnju serotonina u telu, a time i raspoloženje. U hladnijim, tamnijim regionima potreba za slatkim je veća, što pokazuje, na primer, potrošnja čokolade u evropskim zemljama. Potrošnja je najveća u zemljama sa manje sunca, dok je na mediteranu najmanja.

Prijatno osvetljenje za stolom može uticati na povećano uzimanje hrane. Isto važi i za muziku. Efekat muzike objašnjavaju razne neobične kognitivne teorije u psihologiji. Prijatni, meki zvuci u pozadini dovode nas u opušteno stanje, a tada jedemo nesvesno duže i često više. Na Univerzitetu „Heriot-Vatt“ u Edinburgu 250 studenata je konzumiralo vino uz muziku. Uz muziku u pozadini, studenti su ocenili da isto vino ima 60% bogatiji ukus nego kada su ga degustirali vina u tihom okruženju.

Naše oko nas može prevariti u percepciji veličine i oblika pribora za jelo. Učesnicima je služena supa za ručak. Polovina učesnika je jela supu iz posude koja se stalno neprimetno dopunjavala. Oni su pojeli u proseku 75% više supe od kontrolne grupe, a pritom nisu osetili veću sitost. Ljubitelji kokica u bioskopima pojedu 34% više ako uzmu veliko pakovanje nego ako uzmu prosečno pakovanje. U atmosferi „kingsize“ menija i porodičnih pakovanja izgubili smo iz vida da je porcija nutricionistička mera veličine ljudske pesnice i u skladu je sa veličinom našeg želuca!

Veličina i oblik posuđa takođe igraju značajnu ulogu. Čovek se fokusira na vertikalnu dimenziju i kada vidi čašu koja je niska a široka, često potcenjuje količinu. Ta optička varka prouzrokuje da se i do 88% više popije iz širokih čaša nego iz uskih visokih čaša iste zapremine. Isto važi za tanjire: iz velikih tanjira poješćemo više.

Zavodljiva je moć samo banalne različitosti, što pokazuje eksperiment: slatkiši su bili poređeni u grupe po bojama, a u jednoj grupi su svi bili pomešani. Iz poslednje grupe se pojelo 69% više jer je kolorit proizveo jači utisak ukazujući na bogatstvo ukusa. Znatno više će se pojesti sendviča ako su oni različiti, nego kada je zastupljena samo jedna vrsta.

A kako tek okruženje utiče na unos hrane. Količina unesene hrane linearno raste sa brojem učesnika: u grupi od troje pojede se skoro 50% više nego kada je čovek sam, dok se sa sedmoro ili više ljudi za stolom pojede čak 100% više. I to što nas drugi posmatraju utiče na naš unos hrane. Ako više od polovine naruči desert, i mi ćemo to najverovatnije učiniti.

Zaključak: uticaj spoljnih faktora u svakodnevnom životu je enorman. Mnoge stvari se dešavaju nesvesno i izvan su naše volje. Ovi primeri nam mogu biti od pomoći da uključujući svest prepoznamo određene situacije i donesemo prave odluke.

Umeće uživanja je pre svega mentalni proces i zahteva dugotrajan trening. Koliko zadovoljstva nije previše? Umereni hedonizam neće smanjiti uživanje u hrani, uticaće pozitivno na srećan, kvalitetan i dug život, što je, šire gledano, i cilj života.

Pročitajte intervju sa Anom Lipowatz

 

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Na osnovu nedavnog ispitivanja 500 žena (Institut funkcionalne medicine u Americi) pokazalo se da 92 % žena ima priznake insulinske resistencije (IR), dok je 80% žena pokazalo smanjene funkcije štitne žlezde. I bez laboratorijskih nalaza hormonalni disbalans se može videti golim okom: podbulo lice, otoci šaka, nogu, otoci oko očiju, naprsline na laktovima, petama, pojačana pigmentacija kože. A u razgovoru sa osobom vidi se ono još važnije, stanje duha – osećaj umora, apatije i nezadovoljstva.

Ja ne pitam osobu koliko imate godina već: „Koliko se mladom osećate”? To pitanje daje bolji odgovor od laboratorije.

Jasno je da je poremećaj hormonalnog statusa žene danas uzeo razmere PANDEMIJE. Uzroci su svakako savremeni način života: brza hrana, nedovoljna fizička aktivnost, stres i dr.

IR se definiše kao stanje predijabetesa. Znamo da je naš pankreas zadužen za lučenje insulina, hormona koji ima ulogu da nivo šećera u krvi održava u normalnim vrednostima tako što šećer iz krvi prebacuje u ćelije, koje od njega u procesima metabolizma stvaraju energiju neophodnu za život. Poremećaj počinje kada uobičajena količina insulina izgubi to dejstvo pa nivo šećera u krvi ostaje visok. Tada pankreas, da bi rešio problem, počne da proizvodi više insulina. Ta neosetljivost na insulin i nemogućnost ulaska šećera u ćelije naziva se insulinska rezistencija. Dijagnostikuje se tako što su u krvi istovremeno povećani i šećer i insulin. U kasnijoj fazi bolesti ni ta povećana količina insulina ne uspeva da smanji nivo šećera u krvi, pa pankreas počinje da luči još više insulina, dok se u jednom momentu ne umori, praktično pregori i prestane da luči insulin – kada nastaje dijabetes.

Insulin je kriv za sve 

U normalnim uslovima insulin je samo privremeno povećan, i to neposredno posle jela, dok tokom noći i u pauzama od hrane njegov nivo opada. Problem nastaje kada insulin ostaje i na dalje povećan.
Važno!! Insulin, osim što utiče na nivo šećera u krvi, igra presudnu ulogu u metabolizmu masti. Insulin stimuliše deponovanje masti.

Kod osoba sa insulinskom rezistencijom povećan nivo insulina stimuliše deponovanje masti u masnim ćelijama i jetri.

Dakle, povećan INSULIN fiziološkim rečnikom, drži „vrata“ masnih ćelija otvorenim, čime gura mast u masne ćelije, dok zatvara „vrata“ aktivnim ćelijama za glukozu i spečava ćelije da stvaraju energiju. Tako pri IR dobijamo jedno „duplo golo“, – sakrastično će reći fiziolozi.

Dijete i insulinska rezistencija

Svi ovi poremećaji ostaju dugi period prikriveni i bez jasnih simptoma, a bolest napreduje. U mojoj praksi često mi se sa tim problemom javljaju gojazne žene mlađe i od trideset godina. Osim hormonalnog disbalansa (policistični jajnici i sl.), uzrok su često i brojne restriktivne dijete praćene neizbežnim jo-jo efektom, kada se u postfazi dijete jede neumereno. Te oscilacije u ishrani uznemiruju pankreas koji počinje nepravilno da obavlja svoju osnovnu funkciju – lučenje insulina. Studije su pokazale da veliki broj osoba sa povećanom telesnom težinom ima i dijagnozu IR. Te osobe se olako i ponovo odlučuju za naredne dijete.

Važno je naglasiti da vraćeni kilogrami nisu isti kao oni izgubljeni. Dok slabimo, mi gubimo mnogo vitalnih sastojaka, potrebnih enzima, gubimo važnu mišićnu masu, a nakon dijete vraćamo kilograme samo u obliku masti!

Time oslabljujemo organizam, tako da nije reč samo o još jednoj neuspeloj dijeti, već o napaćenom organizmu koji se metabolički i dalje zbunjuje, oscilira i muči i pitanje je dana kada će, posle jedne takve dijete, biti uspostavljena dijagnoza – insulinska rezistencija.
Osoba sa IR oseća umor, slabost, depresivno raspoloženje i tek tada se javlja za pomoć. Zbog neadekvatog lučenja insulina, počinje da oseća neočekivane napade gladi i kada ne bi trebalo, na primer, ubrzo posle obroka. Zbog toga sada teže uspeva da istraje u preporučenoj ishrani i naredni pokušaji mršavljenja ostaju bez željenog rezultata.

Koja je terapija?

Hormonalno zdravlje počinje u Vašem tanjiru!
U 85% slučajeva korekcijom ishrane dolazi do poboljšanja!

Važno! Na povećano lučenje insulina, ne utiču samo namirnice bogate ugljenim hidratima, kako se inače misli, već i druga, posebno industrijski prerađena hrana. Namirnice koje imaju visok tkzv. insulinski index stimulišu pankreas da luči više insulina. Beli hleb ima insulinski indeks 100, gumene bombome 160, jogurt 115, bela pasta 40, meso 50!  Da dobro ste pročitali – meso ima veći insulinski index od paste! (Tekst: glikemijski index namirnica… ne učite tabele napamet)

Savet: Ne pribegavajte restriktivnim dijetama koje nećete moći da izdržite, ne mučite dalje organizam. Smanjite na minimum industrijski prerađenu hranu jer ona ima visok insulinski indeks.

Program ishrane FETT-FREI

Pre nego što se odlučite za sledeću dijetu, upoznajte se sa programom ishrane FETT-FREI. Ishrana programa FETT-FREI nije dijeta, već učenje vraćanja umerenoj ishrani kao jedinom mogućem načinu borbe s viškom kilograma. Program ne sadrži suplemente niti zamene obroka, jede se uobičajena hrana naših prostora, a program mogu da prate svi članovi domaćinsta sa ciljem da takva ishrana postane vaša ishrana za ceo život. Setimo se kako se nekada jelo, u poređenju sa navikama savremenog čoveka. Jelo se kašikom, za stolom, jeo se i hleb, meso se nije jelo svakog dana, kolači su se pekli nedeljom… 

Ne izbacujte ugljene hidrate

Složeni ugljeni hidrati su bili i ostali idealna bazična hrana za svakog od nas, a posebno važna za dijabetičare i sportiste. Za dijabetičare – zbog postepenog i laganog porasta nivoa šećera u krvi i dužeg osećaja sitosti, za sportiste – zato što svaki sport koji podrazumeva napor i izdržljivost koristi kao gorivo upravo složene ugljene hidrate.

Pročitajte tekst: Složeni ugljeni hidrati
Pročitajte tekst: Masti gore na vatri ugljenih hidrata

Povećanjem fizičke aktivnosti i održavanjem normalne telesne težine smanjuje se rizik od nastanka dijabetesa i za 70%. Osim neophodnog lekarskog nadzora i medikamenata na početku, jedino nam preostaje da se naoružamo strpljenjem, koje nam je, nažalost, uvek nedostajalo kada je pravilna ishrana u pitanju.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.