Author: Ana Lipovac nutricionista

U društvu je sve lepše pa i jesti

Ne postoji nijedna kultura na svetu gde čovek jede sam. I u kameno doba ljudi su sedeli oko ognjišta i delili hranu. A savremeno doba je postalo „to go“ – bilo da je reč o brzoj hrani, kafi i sl.  Jedemo na ulici, u kolima, ispred televizora – često sami.

Pokazalo se da porodice u kojima ukućani jedu zajedno žive zdravije. Na osnovu podataka od preko 180.000 dece i odraslih, rezultati studije sa Univerziteta u Ilinoisu pokazali su da te porodice jedu više povrća i voća i manje kaloričnu hranu.

Deca koja jedu više od tri puta nedeljno sa svojom porodicom jedu manje slatkiša i brze hrane i izložena su 20% posto manjem riziku da će postati gojazna.

Neverovatno je da se pokazalo da ta deca više obogaćuju svoj rečnik kada jedu zajedno sa porodicom nego čak kada im roditelji čitaju knjige!? Učešće u diskusijama za stolom deci nudi mogućnost da prošire svoje opšte znanje, da se socijalizuju, a to je i prava prilika da uče o zdravim navikama, kulturi ishrane i manirima za stolom.

Redovni porodični obroci štite tinejdžere, a naročito devojke od razvoja poremećaja u ishrani kao sto su, na primer, sindrom bulimije (prejedanje/povraćanje), od upotrebe laksantiva i sl. Tinejdžeri koji češće imaju porodične obroke, bez obzira na to da li vole da razgovaraju sa svojim roditeljima ili ne, i emotivno su stabilniji. A studija na ovu temu spovedena u Kanadi među odraslom populacijom bila je deo svetske saradnje 43 zemlje. Rezultati su takođe pokazali da osobe koje učestvuju u porodičnim obrocima imaju više samopouzdanja i da su emocionalno stabilniji od osoba koje to ne čine.

Zajednički obroci u (školskoj) kantini su dobar način za komunikaciju i doprinose stvaranju dobre društvene klime. Povezivanje s kolegama na zajedničkim ručkovima poboljšava saradnju i zajednički doprinos firmi, pokazala je i studija koja je prošle godine rađena na Univerzitetu Cornell. Sa evoluciono-antropološke tačke gledišta, zajednički obroci imaju dugu tradiciju u socijalizaciji pojedinca. To danas postaje trend kompanija i u Nemačkoj i Austriji jer doprinosi boljoj atmosferi na poslu i većem međusobnom uvažavanju.

Da li od toga s kim jedete zavisi šta i koliko ćete pojesti?

Zamislite sledeću scenu: stojite u redu u kantini ili ekspres restoranu. Pred vama je čovek/kolega koji u svoj tanjir stavlja mnogo hrane. Prema istaživanjima, to utiče na vaš izbor, ali pre svega zavisi od toga da li je osoba ispred vas vitka ili nije. Prof. Brent McFerran sa Univerziteta Britanska Kolumbija piše: „Mi prilagođavamo naš izbor na osnovu toga da li ta osoba svojim izgledom pripada našem željenom obrascu. Ako je osoba vitka, uzećemo više. Ako je, međutim, osoba gojazna, uzdržaćemo se od hrane.“

Interesantno je istraživanje na ovu temu sprovedeno u pariskom Restoranu „Flam’s“. Gostima je za vreme pauze za ručak na raspolaganju bio fiksni meni, koji je uključivao predjelo i glavno jelo, a piće su gosti mogli slobodno da biraju. Za svakim stolom je sedelo do 18 gostiju. Izračunali su verovatnoću koje će piće neko naručiti ako su ostali za stolom već naručili piće. Ukoliko je više ljudi naručilo isto piće (40‒65%), i sledeća osoba je naručila isto piće. Ali kada 85% osoba za stolom naruči isto piće, sledeća osoba će izabrati „svoje“ piće i tako sebe izdvojiti od izbora „mase“. Drugim rečima, želimo da se razlikujemo od manjine, ali i od ogromne većine.

Još 2013. godine studija  Instituta „Gottlieb Duttveiler“ pokazala je da će hrana postati statusni simbol, čega smo danas svedoci.

Izbor hrane je naša lična oaza, naš ekskluzivitet, koji stvara sliku naše ličnosti:

S koliko novca raspolažem?
Koliko je za mene važno uživanje u životu?
Koliko dobro mogu da se disciplinujem?
Kako želim da izgledam i šta sam za to spreman da žrtvujem?

Zašto baš hrana ima toliki uticaj?

Ono što naručujemo u restoranu utiče na to kako nas drugi doživljavaju: „Da li pratim glavne trendove? Nisi na autofagiji?! Koje začine koristim? Da li sam kao i drugi ili imam izvanredan ukus? I najvažnije:

Kako treba da izgleda savršena slika hrane?“

Prvo treba da bude estetski savršena, da podstiče apetit, zatim da pokaže našu visokorazvijenu ekološku svest time što biramo zdravu, raznovrsnu hranu. Akcenat je dalje na tome kako da uspostavimo balans, da hrana bude prirodna, po mogućstvu regionalna, tek donesena sa njive, a da to ne umanji našu prefinjenost i osećaj za otmenost.

Hrana je pod snažnim uticajem kulta tela. Moć hrane je usko povezana sa idealom ljudske lepote naše epohe. Danas vitko telo odmah šalje i druge poruke: imam novac za teretanu, pratim savete stručnjaka, jedem organsko povrće… Danas „višu klasu“ odlikuje to što jede maksimalno moguće prirodno, vraćajući se svojim ruralnim korenima.

Pročitajte tekst: Opsednutost zdravom ishranom

Ishrana kroz vreme

Paradoksalno je kako se stvari i okolnosti u istoriji preokreću i demantuju se. Na primer, beli hleb od fino mlevenog pšeničnog brašna bio je u srednjem veku rezervisan samo za bogate, dok je siromašno stanovništvo jelo jeftin, krupno mleven raženi hleb. A danas je „dobar“ hleb upravo tadašnji hleb siromaha. Besprekorna, rumena, sjajna velika jabuka bila je želja svih nas, a danas se skupo plaća za malu, zgužvanu, pegavu jabuku. A tek meso! Jednom dragocena luksuzna hrana privilegovanih, danas su meso i kobasice, uz pad cene, a posebno kvaliteta, dostupni svima.

Tako se i ukus ljudi, uključujući naše znanje, razmišljanje i iskustvo, menja po epohama. Možemo samo da nagađamo kako će se trendovi dalje menjati a s njima i naša svest o ishrani.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 

 

Pause od hrane produžavaju život svim organizmima – to revolucionarno otkriće krunisano je 2016. godine Nobelovom nagradom u oblasti medicine, koja je dodeljena prof. dr Ioshinori Ohsumi sa tehnološkog instituta u Tokiju.

U dugoročnom eksperimentu naučnici su ispitivali dve grupe miševa koji su jeli ISTU količinu hrane. Uz samo jednu razliku: prva grupa je hranjena često po malo, dok je druga grupa dobijala istu količinu hrane u dužim razmacima, to jest postojalo je vreme kada se jede, a zatim je ostatak vremena bio bez hrane. Prva grupa miševa počela je brzo da se goji, pojavili su se simptomi dijabetesa, a neki miševi su prerano umrli od masne jetre. Miševi iz druge grupe bili su vitki, aktivniji i živeli su duže. Šta se dogodilo?

Utvrđeno je da pauze od hrane daju ćelijama vreme da odrade sopstveno čišćenje, po čemu je i proces dobio ime autofagija.

Autofagija ili autofagocitoza (iz starogrčkog jezika, auto – sebe, fagein ‒ jesti i citos ‒ ćelija) veoma je važan proces u kome ćelije praktično „jedu“ sopstveni otpad: bakterije, viruse, degenerative ili oštećene ćelije.

Studije su pokazale da i ljudski organizam ima istu prirodnu sposobnost samoobrade, odnosno samočišćenja, čime održava vitalnost i čuva zdravlje naših ćelija. Autofagija štiti od bolesti kao što su kancer, demencija, bolesti srca, bakterijske infekcije jer se degenerisane ćelije odbacuju u ranoj fazi. Kad se autofagija iz nekog razloga zaustavi, ćelijski otpad se sakuplja u ćeliji i pre ili kasnije počinje da ometa njeno funkcionisanje. Stalnim dodavanjem energije spolja (kada non-stop nešto jedemo) ne dajemo vremena ćelijama da proces autofagije završe do kraja.

Šta se dešava ako jedno vreme ne jedemo? Pa nećemo umreti! Naše ćelije stvaraju energiju i bez hrane! Kada nema hrane, ćelije počinju da razgrađuju sopstveni „otpad”. One čak idu korak dalje i ‒ „jedući” deo sebe – generišu novu energiju, takozvanu energiju oporavka koja pospešuje rast novih gradivnih ćelijskih komponenata.

Našim ćelijama su potrebne faze odmora, kako sati sna, tako i sati odmora od hrane. Unošenje hrane bez prestanka i sa evolutivnog stanovišta je potpuno neprirodno jer rani čovek nije živeo u izobilju već je kao lovac-sakupljač morao mnogo da se trudi da bi sebi obezbedio hranu. Tako je, silom prilika, uvek trpeo kraće ili duže intervale bez hrane. Za naš metabolizam i digestivni sistem takav način života je prirodan.

„U velikoj meri proces autofagije produžava život“, kaže Frank Madeo, prof. biohemije sa Univerziteta u Grazu, koji već deset godina intenzivno proučava taj proces, „jedenje pet-šest puta dnevno je ‘turiranje’ organizma i potpuno je nefiziološko.“ On savetuje da bar jednom u toku dana treba stvarno da osetimo glad, a poznata je njegova izjava: „Glad je moj prijatelj, glad čisti moje telo.“
Veruje se da proces autofagije počinje 15 sati nakon kalorijske apstinencije kada ćelije počinju da se recikliraju ili uklanjaju „smeće“. Danas je nauka već jasno dokumentovala da autofagija jača imuni sistem, stabilizuje šećer u krvi, održava normalan krvni pritisak, stabilizuje hormone, poboljšava raspoloženje. Autofagija značajno usporava starenje ćelija.

S druge strane, i dalje stoji stav vodećih svetskih nutricionista da je izbalansirana i redovna ishrana na prvom mestu. „Važno je da se uz ishranu apsorbuju svi vitalni hranljivi sastojci“, reči su Isabelle Keller, eksperta Nemačkog društva za ishranu.

Sa tim tvrdnjama se neslažu neki istraživači procesa autofagije kao što je prof. Madeo. Diskusije na ovu temu, koje su postojale i ranije, ostaju otvorene, sa tom razlikom što je odnedavno autofagija dobila i puno naučno priznanje.

Početkom 2018. godine, posetila sam, posle više bezuspešnih pokušaja (jer je uvek rasprodata do poslednjeg mesta), radionicu u Beču posvećenu procesu autofagije i bila sam oduševljena novim činjenicama.

Nakon tog uzbudljivog, interesantnog i nadasve profesionalno dokumentovanog predavanja, počela sam i sama sa pojedinim mojim klijentima da primenjujem ta znanja i u okviru programa ishrane FETT-FREI.

Program FETT-FREI inače savetuje tri uobičajena obroka, ali sam u jednoj fazi progama uvela dane sa dužim intervalima bez hrane (od oko 14 do 17 sati, uključujući vreme sna). Dosadašnja iskustva su, verovali ili ne, veoma dobra jer se postiže prijatan osećaj lakoće, a samo saznanje koliko je proces koristan jača sopstvenu volju. U periodu odricanja čovek preuzima kontrolu nad hranom, što pruža radost i zadovoljstvo samim sobom. Povratak iz tako kratke apstinencije nije težak, u sutrašnjem danu se već jede uobičajeno, kao i ranije… Samo moramo da reprogramiramo misli, razvijemo sopstvene alate protiv konstantnog uzimanja hrane i dođemo u fazu da umesto „bilo bi dobro da sada pojedem nešto zdravo“, izaberemo – NIŠTA. I da se osećamo dobro! Postoje razne tehnike i razne preporuke kada i koliko često treba imati intervale bez hrane. To je ipak, teško sprovesti sa svima jer neki moji klijenti i noću prošetaju do frižidera da bi uzeli kašiku nutele – otrov za autofagiju! A najčešće greše jer misle da u periodu kada se jede mogu da jedu baš sve, što nije dobro.

Savremeni zapadni čovek treba da uči kako da napusti „zonu komfora“ koja ga nije učinila srećnim. Čovek se u izobilju nije snašao i oseća se kao razmaženo dete u prepunoj sobi igračaka. Setimo se da je još Hipokrat (460–370. godine p. n. e.), starogrčki lekar iz Periklovog vremena, rekao: „Ko god želi da ostane jak, zdrav i mlad, treba da bude u svemu umeren, da se brine o svom telu, diše čisti vazduh, a sebe da leči pre postom nego lekom.” Mi sami smo, i niko drugi, odgovorni za to kako izgledamo, kako ćemo stariti i koliko ćemo dugo živeti.

Pročitajte tekst: Prednosti programa ishrane FETT-FREI

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Šta spada u pravi luksus kad je ishrana u pitanju?

O najskupljem hotelu na svetu „Burdž al Arabu“ u Dubaiju napravljen je 2008. godine kratak film koji prikazuje svu ovozemaljsku raskoš koju ljudska mašta može da stvori. U jednoj sceni filma, na pitanje šeika šta hotel može ekskluzivno da ponudi za večeru, uglađeni kelner odgovara: „Najbolju govedinu na svetu, your excellency.“ To je komad vagiu-a mesa. Brojne legende prate istorijat uzgoja te vrhunske govedine iz Japana koja je naziv dobila jednostavnim prevodom sa japanskog: govedina (Giu) iz Japana (Va).

Ipak, najskuplje meso na svetu je tzv. kobe meso. To ime, slično kao i šampanjac ili konjak, može da nosi samo meso životinje koja je rođena, uzgajana i zaklana u japanskom regionu Kobe. S obzirom na to da moraju biti zadovoljeni veoma strogi kriterijumi kvaliteta mesa, nije čudo da samo nekoliko hiljada grla godišenje dobije to počasno ime. Važi pravilo da je originalno „kobe meso“ nemoguće naći van Japana.

Oznaku vagiu meso može da nosi samo meso govečeta čija su oba roditelja 100% pripadnici vagiu stoke. To je „visoka pasmina“ koja potiče od punokrvnog japanskog crnog govečeta jake građe, teškog i do jedne tone. Vagiu goveda poseduju prirodnu sposobnost „mramornog“ skladištenja masnoće, koja je ujedno i zaštitini znak vagiu mesa.
Telad žive u prostranim štalama, a nakon deset meseci počinju da dobijaju i posebnu ishranu, koja takođe igra važnu ulogu u dobijanju tipične mramorne strukture. Meso se zbog svog visokog kvaliteta može jesti i sirovo, eksperti tvrde da je to najzdravije i najukusnije meso na svetu.

Šta je to što vagiu meso čini luksuznim brendom širom sveta?

„Meso je neverovatno nežno i predstavlja pravo kulinarsko otkriće“, izjavljuju najveći svetski kuvari. Intramuskularna mast se topi već na 25° C, što daje toj govedini kremastu konzistenciju, koja nije karakteristična ni za jednu drugu govedinu. Meso se bukvalno topi na jeziku, a ukusi koji se prepliću podsećaju na kokosovo mleko, breskve i citruse. To je nezaboravan ukus koji doslovce baca konzumente u ekstazu. Osećaj se ne može rečima opisati – kažu – mora se probati!!

Do početka devedesetih godina bio je strogo zabranjen izvoz vegiu govedi iz Japana, ali čim je zabrana izvoza popustila, počeo je uzgaj te prestižne rase i u drugim zemljama, najpre u Australiji, zatim u Americi i Kanadi. U Nemačkoj postoji 28 uzgajivača vagiu stoke koji broje oko 600 grla te vrste. Važi pravilo da i kada vagiu govedina ne dolazi iz regiona Kobe, njen kvalitet je (skoro) identičan originalu. Generalno, životinje se uzgajaju na prostranim i bogatim pašnjacima, a dohranjuju se posebnom mešavinom žitarica, repe, krompira, pa čak i piva! Takođe, redovno se masiraju rukama. Njihov „luksuzni“ život traje od dve do pet godina. Često se u gastronomiji pominje da su komadi vagiu mesa kao zlatne poluge jer uzgajivači računaju na prodajnu cenu od 250 do 600 evra za kilogram. U Japanu se jasno pravi razlika između kobe i vagui mesa, ali se u zemljama van Japana ta dva pojma mešaju – odnose se na isto meso, inspirišući radoznale gurmane jednom istom slikom zanosnih zelenih pašnjaka, gde životinje uživaju u slobodi, piju izvorsku vodu, slušaju muziku i masiraju se.

Ipak se danas stvari menjaju, jer su veliki komercijalni giganti, kao što su Metro i drugi, već obogatili svoj premijumski asortiman vagiu govedinom sa Novog Zelanda, iz Australije i dr. U međuvremenu je i Amerika počela sa širokom prodajom mesa dobijenog ukrštanjem vagiu stoke sa običnim rasama, koje je postalo jeftinije i dostupnije. Postavlja se i pitanje održivosti brenda, mada stručnjaci kažu da je i to meso još uvek dobrog kvaliteta.

Možda nam se učini da je previše larme oko jedne šnicle, ali će to ipak najviše pogoditi bogatu klijentelu koja će ostati u dilemi da li je za svoj novac dobila ono što je tražila.  

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Pročitajte u nastavku tekst: Koju kafu pije Mark Zuckerberg and Co.?

Danas se najskupljim i najkvalitetnijim kafama na svetu smatraju tri sorte: kafa iz Afrike – kafa sa ostrva Sv. Jelena, kafa sa Kariba – Jamajka Blue Mountain, dok najskuplja kafa na svetu nosi ime kopi luwak – poznata je kao „mačja“ kafa i dolazi iz Indonezije.     

Šta čini luksuzni svet kafe i čime se one izdvajaju?

U Evropi je početkom 17. veka kafa bila prava retkost, rezervisana samo za bogate. Danas je kafa pristupačna svima, ali i sada postoje specijalne vrste čije je ime oznaka za pravi luksuz. Iako na tržištu ima preko 125 različitih vrsta kafe, prvenstveno se koriste dve: arabika i robusta. Kafa arabika je skuplja i ima manji sadržaj kofeina od robuste. Visokokvalitetna kafa je pod velikim uticajem spoljnih faktora kao što su klima, uslovi zemljišta i uzgoja. Za kvalitet zrna kafe posebno su važni proces fermentacije i proces prženja kafe – sve to utiče na individualnu aromu i ukus kafe.

Kafa sa ostrva Sv. Jelena

Kafa potiče sa istoimenog ostrva u južnom Atlantiku, koje se nalazi dve hiljade kilometara zapadno od afričke obale. Ostrvo se smatra jednim od najudaljenijih ostrva na svetu i više je poznato kao mesto gde je Napoleon Bonaparta proveo poslednje godine života u izgnanstvu. Čak se i u njegovim dnevnicima sreću lirski opisi ukusa i arome te visokokvalitetne kafe. Godine 1839. agencija za kafu V. Bumie & Co. u Londonu opisala je kafu sa Sv. Jelene kao „najkvalitetniju kafu na svetu“.

Ostrvo je vulkanskog porekla sa suptropskog klimom. U njegovim višim delovima klima je hladna i vlažna, što upravo i pogoduje uzgoju kafe. Kafa se gaji na površini od samo 15 x 11 km, pa je jasno da je reč o neobičnom ekskluzivitetu. Visoka cena zrna ove kafe objašnjava se ne samo niskom količinom žetve, već i visokokvalitetnom vegetacijom u čijem okruženju kafa raste. Ceo proces uzgoja radi se ručno, kafa se suši na suncu i sa najvećom pažnjom sortira. Aroma se smatra posebno uravnoteženom. Začinjenjena je mirisom čokolade, a ukus se opisuje kao blag, ali pun, ukus koji na nepcima na kraju ostavlja blago kiselovoćnu notu… Cena kafe sa Sv. Jelene kreće se od 70 do 80 evra za pola kilograma.

Kafa sa Kariba: Jamajka Blue Mountain

Sama pomisao na Karibe stvara nam sliku opuštenog života, dugih peščanih plaža obasjanih vrelim suncem, gde se pije rum, a noći se provode uz njišuću muziku i ples. Jedan od nezaobilaznih specijaliteta Kariba je i popularna kafa – Jamajka Blue Mountain. U visokim predelima ostrva Jamajka, u planinskom vencu Plave planine, na visinama od preko 2.000 metara, u uslovima hladne i vlažne klime, gaji se, na veoma malim plantažama, kafa sorte arabika. Ona raste prilično sporo, ali se time i stvara njena posebna aroma. Aroma je prilično blaga, ali je ukus pun i delikatan, opisan kao spoj suptilno orašastog i voćnokiselkastog. Bobice kafe Jamaica Blue Mountain beru se ručno, podležu „vlažnoj“ obradi, zatim prolaze proces fermentacije i sušenja na suncu i na kraju se zrna ručno sortiraju. Pola kilograma te kafe košta 75 do 85 evra.

Najskuplja kafa na svetu danas dolazi iz Indonezije

Kopi luwak smatra se ekstravagantnim delikatesom sa posebnom reputacijom, koju duguje, verovali ili ne, ekstrakciji indonezijskih mačaka koje se u tom procesu koriste (kopi na indonežanskom znači kafa, a luwak mačaka). U davnoj prošlosti farmeri koji su uzgajali kafu primetili su da mačke koje pojedu bobice kafe izlučuju neoštećena jezgra kafe. Ispostavilo se da tokom procesa varenja u njihovom telu zrna kafe trpe jaku vlažnu fermentaciju, koja im obezbeđuje tu izuzetnu aromu poznatu kao kopi luwak.
Kafa ima blag, pun i pomalo plesnjiv, ali ne i gorak ukus. Engleski glumac John Cleese opisao je ukus te kafe kao „zemljano-plesnjiv, sličan sirupu, sa tonovima džungle i čokolade“. Bez obzira na to što proces uvek izaziva zgroženost većine ljudi koja se prvi put sreću sa tom istinom, proizvođači uveravaju da se izlučena kafa nakon fermentacije u utrobi mačaka veoma brižljivo ručno ispira, suši na suncu i ručno sortira.

Velike potražnja za tim skupim i nekonvencionalnim specijalitetom i, naravno, visoka zarada dovele su do povećanja proizvodnje ove kafe – ali na račun životinja. Mačke su počele da se gaje masovno u kavezima i hrane skoro isključivo kafom. Međutim, pokazalo se da to negativno utiče na njihovo zdravlje i uzrokuje pothranjenost životinja. Prijatelji životinja upućuju notu potrošačima delikatesne kafe kopi luwak da biraju kafu isključivo sa etiketom „Wild kopi luwak“ (od divljih mačaka) u znak humanosti, da su protiv zloupotrebe životinja i masovnog stočarstva. Aromu kafe kopi luwak mnogi opisuju kao blagu, karamelno-ljutkastog ukusa i ​​suptilne čokoladne tendencije, da bi se ukus zaokružio zemljanom i pomalo plesnjivom notom, koja ostaje na kraju. Cena pola kilograma kafe kopi luwak zavisno od porekla kreće se od 300 do 600 evra, .
Danas i kod nas u dobrim kafeterijama ljubitelji kafe i pravog užitka mogu potražiti, probati i oceniti aromu i ukus te elitne kafe.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 

Jedan moj poznanik, poznat kao veliki šarmer, kaže da o nekome može mnogo da sazna na kasi supermarketa. Pogled u potrošačku korpu, bez ijedne reči, govori mu više nego Facebook profil. Tu može da zaključi o prihodima, stilu života, bračnom statusu osobe.

Ukoliko je u korpi kinder jaje ili tegla eurokrema, to mu govori da je kod kuće dete. Banane obično kupujemo za starog roditelja, dok su pivo, kisela voda, ljuti ajvar i kranjska kobasica jasan znak da je muškarac u kući. Ali ako su u korpi samo kozji sir, pesto i šunka u pakovanju od sto grama, to već počinje da budi njegov interes. Dakle, drage dame, imajte i to u vidu kada stojite s korpom u supermarketu ispred zgodnog predstavnika muškog pola.

Gender food, kako se ta različitost u ishrani naziva u stručnim krugovima, više je nego očigledna. Muškarci i žene zaista jedu drugačije. Ta pojava se naročito vidi u kantinama ili hotelima „all inclusive“. Muškarci biraju obilnije, bogatije obroke, dok žene jedu dosta salate, štede na mesu, ali će rado izabrati desert.

Na ovu temu je u Nemačkoj (2008) urađena jedna od najvećih studija koja je obuhvatila 20.000 muškaraca i žena. Rezultati su pokazali da muškarci jedu skoro duplo više mesa od žena, a da žene jedu dvostruko više povrća i voća od muškaraca. Shodno tome je i rezultat da je duplo više žena među vegetarijancima.

Različite preference u ishrani muškaraca i žena

Žene i muškarci imaju različite energetske zahteve. Muškarci su obično viši i teži, imaju više mišićne mase i viši bazalni metabolizam. U proseku, muškarcu od 25 do 51 godine potrebno je 2.900 kcal dnevno, dok se ženama u toj istoj starosnoj grupi preporučuje 2.300 kcal. Da li su biološki parametri jedino relevantni?

Iako nam se čini da je ishrana autonomna oblast, ona spada u deo kulturnog nasleđa. U kontekstu opštih društvenih različitosti uslovljenih podelama na „muško“ i „žensko“, i hrana i navike u ishrani su takođe kodirani oznakama „muško“ ili „žensko“. Ako bacimo kulinarski osvrt na prošlost, videćemo da su i vitezovi okruglog stola bili pretrpani „muškom“ hranom, uglavnom pečenjem, vinom i sl. Taj stereotip je ostao do danas.

Zašto meso nosi „muški kod“?

Muškarci jedu meso da bi pokazali da su muškarci. Još u najranijem uzrastu dečaci će od roditelja dobiti dodatnu porciju mesa, „da bi bili veliki i jaki“, dok će devojčice biti opominjane da s hranom ne preteruju jer će se ugojiti. „Naše ponašanje u ishrani uslovljeno je društvenim normama“, kaže nutricionista prof. dr Christine Brombach sa Univerzitetu primenjenih nauka u Cirihu. „Meso ima najjači simbol među namirnicama jer se odnosi na snagu, dominaciju. U svim kulturama, meso je neraskidivo povezano sa muškošću. Nijedna druga hrana nema takvu moć da mušku snagu i potenciju obavija aurom i pretvara je u skoro magično jedinstvo“, zaključuje Brombach.

Muškarci u Nemačkoj jedu 1.100 g mesa nedeljno, što je duplo više od preporuke Nemačkog društva za ishranu, a to je 300 do 600 g!

Čak i žene, koje jedu 600 g mesa nedeljno, jedva da prate date preporuke. Muškarci piju dva puta više mineralne vode i šest puta više alkoholnih pića. Muška populacija, troši više šećera, slatkiša, kolača, peciva i voćnih sokova, tako da se česta izjava da „žene vole više slatkiše od muškaraca“ nije potvrdila.  (Nacionalni izveštaj 2013. godine)

Od roštilja do salate

Muškarci i žene se ne razlikuju samo u izboru hrane. „Muškarci jedu veće zalogaje, žvaću brže i snažnije, mogu da piju iz limenke, dok žene naglašavaju svoju ženstvenost – jedu manje porcije, žvaću polako, ‘pijuckaju’ vino, kaže Brombach i navodi primer kako se muškarci i žene spremaju za roštilj: muškarac priprema meso i pivo, a žena stoljnjak, salvete, pribor za jelo, čaše, folije, salate i ostalo.

Devojčicama se još u detinjstvu brani da jedu previše, čak i kada su gladne. To znači da ličnost ne određuje pol već ono što osoba radi. Još je Simone de Beauvoir znala da kaže da nije rođena kao žena već je učinjena ženom. To se odnosi i na ishranu. Zavisno od toga u kojoj kulturi rastu, žene i muškarci se razlikuju i po društveno prihvatljim normama i predstavama o idealu lepote.

Prema studiji u kojoj je ispitivano ponašanje ljudi u ishrani u 23 zemlje sveta, žene su pokazale bolje znanje o ishrani od muškaraca i spremnost da promene navike. Ishrana žena je bliža idealu ishrane koja se propagira nego što je to slučaj kod muškaraca. I dok su žene više fokusirane na zdravlje, muškarci su više okrenuti zadovoljstvu. Većina muškaraca pravi selekciju hrane po principu „glavna stvar je ukus!“. Muškarci se posle jakog obroka osećaju dobro i bez griže savesti. Kod žena su takve izjave mnogo ređe jer je hrana uvek mač sa dve oštrice, pa je umesto užitka češća kontrola uzimanja hrane. Ispostavilo se da žene koriste „zdravstvenu svesnost“ da bi formirale svoje telo u skladu sa uobičajenim idealom lepote, a to je mršavost. Ipak, u pohodu za dobrim izgledom, usled restriktivne ishrane, žene češće pate od poremećaja u ishrani nego muškarci, što pokazuju mnoga istraživanja.

„Muškarci u hrani više uživaju. Njihov odnos prema hrani je manje komplikovan, pa i kada imaju povećanu telesnu težinu, to ih manje uznemirava. Muška privlačnost je daleko manje definisana fizičkim izgledom, a više profesionalnim uspehom, statusom i pozicijom u društvu. Tako se spoljni nedostaci muškarca (povećan stomak, ćelavost i sl.) tolerišu, što za žene, nažalost, ne važi“, reči su Christine Brombach.

Muškarci su disciplinovaniji, ali ne i istrajniji

Moje iskustvo iz ordinacije FETT-FREI govori da su muškarci disciplinovaniji od žena, ali ne i istrajniji na svom putu mršavljenja. Kad ih pitam šta vole da jedu, oni često sve prepuste meni i ne izvoljevaju. Kad se odluče za program, muškarci su rešeni da urade sve. Istina je da su disciplinovaniji, ali ne na duže staze. Žene jesu kompleksnije, ali su spremnije da se trajno menjaju.

Mogu se pohvaliti rezultatima kada program zajedno prate naprimer, muž i žena i to bih uvek preporučila. Čula sam sjajne priče sa tih familijarnih savetovanja. Žene mi se hvale kako im muževi kuvaju, a oni se trude da prihvate nove ukuse i neizbežne ženske đakonije: „Ah, što volim rižoto s maslačkom, nevenom ili dragoljubom, probajte, zaista je dobro”, nasmejao me je jedan klijent.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku

Kako izgleda u praksi kada odlučimo da od ponedeljka počnemo s dijetom?

“U mislima da će od sutra će sve biti drugačije mirno sam zaspala. Ustala sam orna, silno želeći da sebe nagradim jednim zdravim i pažljivo probranim zelenim smutijem. Oko podne, sva srećna sam letela po ofisu dok mi se iz tanjira smešila sveža salata u duginim bojama. Uveče, kad stignem kući, napraviću ono što baš volim ‒ barenu ribu sa povrćem. Zaspala sam zadovoljna, ponosna na sebe i svoj napokon novi život. Samo da nastavim tako. Sve je izgledalo savršeno.

Samo što sam ustala ujutro, priklještila sam prst dok sam zatvarala fioku. Bol sam osetila direktno u mozgu. Dok sam stavljala prst pod ‘ladnu vodu i razmišljala od čega da napravim smuti, pogled mi je pao na listove spanaća koji su već bili uveli i odustah od te ideje. Pomislih na jučerašnju salatu ‒ ješću na poslu. Napolju je padala blaga kiša, pa potrčah za autobusom, ali bezuspešno jer mi umače u poslednoj sekundi. Zbog toga mi je zaista skočio pritisak. Besna i pokisla stigoh na posao i sedoh za sto. Uzeh čokoladni keks iz fioke, pojedoh mirno pola kesice i pomislih – zaslužila si.”

Kako da razlikujemo emocionalnu od fiziološke gladi?

Jedan od glavnih uzroka gojaznosti je unos hrane usled, najčešće, loših emocija. Ljudi često jedu iz dosade, usamljenosti, umora, frustracije i stotine drugih razloga, ali nijedan nema nikakve veze sa fiziološkom gladi. Svi smo zreli za psihoterapeuta – često čujem od mojih klijenta. Pokušavam da ih utešim rečima da ne jedemo samo kad se loše osećamo. Postoji mnogo drugih, potpuno opravdanih razloga što jedemo: kada nešto slavimo, kad smo srećni ili zadovoljni što smo nešto postigli. I to je sasvim legitimno, zar ne? Problem se javlja kada hrana postaje „lek“ ili nam u trenutku pruži jako zadovoljstvo. To je najčešće glad za nečim drugim – kažu stručnjaci.

• Fiziološka glad se razvija postepeno, obično četiri sata posle poslednjeg većeg obroka, i možemo je neko vreme trpeti.
• Emocionalna glad dolazi iznenada i moramo je utoliti odmah.
• Da bismo zadovoljili fiziološku glad, dovoljno je da uzmemo „nešto jestivo“.
• Emocionalna glad je fokusirana na određenu hranu.
• Fiziološka glad se zadovoljava tokom jela i stvara osećaj sitosti. Emocionalna glad nas ne čini sitim.
•  Mentalnom snagom ne možemo pobediti fiziološku glad, dok emocionalnu glad možemo.

Kao što treniramo mišiće, moramo trenirati i svoje misli

Zašto je određeno ponašanje lako za neke ljude, dok je za druge nesavladivo? Nije u pitanju nadljudska snaga volje ljudi koji su otporni na iskušenja.

Ako je naše ponašanje u skladu s našim mislima i našim unutrašnjim dijalogom, onda iskušenja nema! Pitajte vegetarijanaca da li je svaki put pred iskušenjem kada vidi meso!

Kada nam neko ponudi divan kolač, odmah počinjemo unutrašnji dijalog. Svašta nam prolazi kroz glavu: „Ako ne osećam fiziološku glad, zašto da jedem? Ali kako da se odreknem ove lepote? Hrana će mi zaista doći glave! Kakve posledice ću imati ako ovo pojedem? Šta dobijam ako se ovoga odreknem? Da li je vredno sada ovo pojesti? Valjda ja odlučujem šta ću da jedem!“ Razvojem sopstvene strategije i treningom sopstvenih misli, korak po korak do sopstvenog stava, svako od nas može da ojača svoj karakter. Da bismo to postigli, najpre treba da budemo spremni da napustimo svoju zonu komfora. Nije reč o tome da se odričem kolača, već da se odričem vitkog tela. Nije mi uskraćena sloboda izbora, već ne želim više da budem rob hrane. Sve ove nedoumice će nam pomoći da uključimo razum, sagledamo posledice naših akcija i donesemo odluku o spostvenim prioritetima. Setimo se poznate izreke B. Savarina od pre dva veka: „Tell me what you eat and I will tell you what you are.“  .

Najteže je boriti se sa slatkišima

Slatkiši su najveći kamen spoticanja na putu ka vitkoj liniji. Jednom planskom strategijom možda možemo uticati na svoje ponašanje. Kako? Ukus je stvar navike i, srećom, promenljiv je. Svako od nas je imao neku hranu ili namirnicu koju nije voleo, na primer,masline, brokoli ili ribu, a kasnije je zavoleo.

Na ukus, dakle, možemo uticati svešću, ukus možemo trenirati, usmeravati, popravljati.

Pođimo od pretpostavke da je najprostiji ukus – sladak ukus. On se svima sviđa. Sladak ukus je nekako čist kič, a „čovek od ukusa“ ne voli, na primer, slatka vina. Osim što ima lepe manire i voli lepe stvari, čovek od ukusa treba da ima ukusa i kad je hrana u pitanju. Možda ćemo tako i mi poželeti da postanemo ljudi boljeg, prefinjenijeg, istančanijeg ukusa. „Ako nam se to desi, doći ćemo do fantastičnog rezultata, da nam se slatko više ne sviđa“, kaže jedan od vodećih psihologa iz oblasti ishrane Astrid Kurbjuweit, „treba težiti stanju u kome slatkiši jednostavno gube atraktivnost.“ To stanje može najbolje da opiše neko ko je upravo došao do tog neočekivanog iskustva razočaravajućeg osećaja gubitka očekivanog zadovoljstva. Zvuči komplikovano, ali pročitajte ponovo.

Ova velika pobeda, osećaj da slatko u stvari nije više tako ukusno, spasiće nas ne samo od unetih kalorija već i od užasa pratećeg stresa i griže savesti. Ta pobeda će podići naš ego i vrednost u sopstvenim očima, koja će postati zaista snažna tek kada osetimo i prve dobre impulse zdravog života. A slatkiši će i dalje biti svuda oko nas, samo što ćemo ih mi drugačije gledati. Što ih manje budemo voleli, biće nam sve lakše da im se odupremo. Razmislite o tome!

Program ishrane FETT-FREI ima upravo strategiju redovnih obroka koja smanjuje želju za slatkim. Raznovrsna ishrana programa FETT-FREI sadrži složene ugljene hidrate kao što su: hleb, krompir, pirinač i testenina, zatim povrće, mahunarke i voće u kombinaciji sa drugim namirnicama: mesom, ribom, jajima i dr. Složeni ugljeni hidrati će nas tokom dana učiniti sitim pa ćemo tako uobičajenu količinu slatkiša zameniti ovim daleko zdravijim namirnicama. Drugim rečima, ukoliko želite da budete zdravi, da održite liniju ili da smršate – ne smete biti fiziološki gladni. A onda primenite gore opisanu strategiju.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.