Zašto je tako teško odoleti slatkišima?
Slatkiši su danas svakako najveća prepreka na putu do vitke linije i zdravog života. Ko uspe da ograniči unos slatkiša i šećera biće mnogo bliži cilju. Ali nije to tako lako, složićete se?
Razlog za to ne leži samo u unesenim kalorijama već u osobini šećera da nas, umesto sitim, u stvari čini gladnim! Šećer izaziva brzo lučenje insulina, a potom i brz pad šećera, koji izaziva ponovnu glad i potrebu za narednim slatkišem. I tako u krug.
Ljudi koji jedu mnogo slatkog imaju i veću potrebu za slatkim.
Koliko smo puta pokušavali da budemo maksimalno disciplinovani i strogi prema sebi, rešeni da zauvek izbacimo slatko iz ishrane, ali su svi ti pokušaji pre i kasnije propadali? Tokom perioda odricanja, trošimo mnogo životne energije da bismo istrajali, tako da postajemo nervozni, dekoncentrisani, razdražljivi. Skoro po pravilu, nakon kratkog vremena dolazi do sledeće faze – „ma, uopšte me ne zanima…“, kada kontrola ne samo da popušta nego i prelazi u svoju suprotnost. Nije retkost da se tada pojedu i po dve cele čokolade u dahu. Neuspeh je gotovo zagarantovan. Svako odricanje izaziva glad, oduzima životnu energiju, baca nas u očaj i ne može ni u kom slučaja rešiti problem.
Šećer ostavlja gorke posledice
Ujutro najčešće pojedemo, i to bež griže savesti, činiju pahuljica, sa mlekom ili voćnim jogurtom. Porcija kornfleksa od 30 g sadrži četiri kocke šećera, a 150 g voćnog jogurta šest. Deset kocaka šećera za doručak?!
Danas više od polovine industrijski proizvedene hrane sadrži rafinirani šećer. U šoljici instant čaja za decu od dvanaest meseci rastvorene su 2,5 kocke šećera. Evropljanin prosečno godišnje pojede 31,3 kg šećera. „Privlačnost slatkog ukusa je urođena jer je i majčino mleko blago slatko, ali vremenom to postaje stečeno ponašanje“, kaže dr Tomas Ellrott, psiholog iz oblasti ishrane sa Getingen instituta. Još u najranijem detinjstvu dete ćemo za pohvalu nagraditi čokoladom ili ga umiriti keksom. To kasnije u životu stvara obrazac u kome slatko postaje sinonim lepog i prijatnog.
„Malo šećera nije problem, ali mnogo šećera ubija – doduše sporo”, upozorava prof. dr Robert H. Lustig sa Univerziteta Kalifornija u San Francisku. Šećer u kafi, u kolačima. A šta je tek sa skrivenim šećerima koji se kriju iza imena sorbitol, manitol, ksilitol, maltoza, glukozni sirup, maltodekstrin… Prehrambena industrija nam podmeće ta nejasna imena, koja nisu ništa drugo do slične forme običnog kuhinjskog šećera (saharoze). „I to sa fatalnim posledicama, jer preko 35 miliona ljudi u svetu su žrtve povećanog konzumiranja šećera“, podseća prof. Lustig. Šećer ne šteti samo zubima, on čini ljude umornim, stimuliše gljivične reakcije u ustima i alergije, slabi imuni sistem, remeti funkcionisanje probavnog trakta. Kasnije komplikacije su promene na kostima, kardiovaskularne bolesti, povećanje telesne težine, problemi sa vidom, bolesti jetre i dijabetes. U Americi se broj obolelih od dijabetesa povećao 100% u poslednjih 10 godina. Smatra se da bi za šećer trebalo uvesti striktnu kontrolu kao za alkohol i duvan.
Da li šećer izaziva zavisnost?
Eksperimenti na miševima su pokazali tipične simptome zavisnosti kao što su nemir, haotično kretanje nakon naglog ukidanja šećera. Mnoge studije američkih univerziteta (Univerzitet Princeton, Brentvud koledž itd.) potvrdile su da prekomerno konzumiranje šećera izaziva promene u mozgu slične onim kod zavisnosti od kokaina ili morfijuma. Na Univerzitetu u Hajdelbergu prof. dr Falk Kiefer je radio (magnetnorezonantna) ispitivanja na mozgu gojaznih pacijenata i primetio da pogled na slatku hranu aktivira mnogo jače dopaminske receptore nego pogled na jabuku. Gojazne osobe prolazeći kroz grad više pažnje obraćaju na prodavnice slatkiša ili restorane nego osobe koje nisu gojazne.
Čime zameniti šećer?
Ukoliko vam lekar saopšti da više ne smete da konzumirate kristal šećer, a vi volite slatkiše, šta će biti vaš prvi pote? Tražićete zamenu?!
Prehrambena industrija danas reklamira fruktozu, voćni šećer, kao idealnu zamenu za kristal šećer i time još više zbunjuje potrošače. Fruktoza je slađa od kristal šećera, ali i jeftinija. Ona se industrijski dobija u toku prozvodnje kukuruza i takav proizvod se reklamira kao proizvod „bez dodatka šećera”. Fruktoza ipak, ima dve velike mane: ne pruža osećaj sitosti, a najgore je to što njen višak biva deponovan u jetri i masnom tkivu, što potvrdjuju i reči prof. Roberta Lustiga – „fruktoza izaziva niz hroničnih bolesti i preteća je opasnost za razvoj masne jetre (kojoj uzrok nije alkohol) i koja se danas smatra jednom od najnovijih teških bolesti čovečanstva (NAFLD – non alcohol fat lever disease)”.
Šta onda biva sa voćem?
Voće, kao omiljena namirnica u ljudskoj ishrani, bogata je neophodnim mineralima i vitaminima, ima prijatan ukus i ljudi ga rado jedu. Zbog fruktoze u voću, koja je prost šećer, i sa voćem treba biti umeren. To svakako ne znači da voće ne treba jesti, samo s voćem ne treba preterivati ni zasnivati na njemu svoju ishranu.
Od skrivenih šećera u prehrambenoj industriji najčešći su razni sirupi (glukozni, fruktozni, kukuruzni) koji su manje slatki od šećera, ali jednako kalorični. Oni su često skriveni i tamo gde ih uopšte ne očekujemo: u hlebu, konzervama, teglama, gotovim majonez salatama, sosevima, jako začinjenoj hrani, fast-foodu. Posebnu opasnost čine slatkiši u raznim bojama, primamljivi posebno za decu, obojeni prehrambenim bojama sa sadržajem teškog metala: aluminijuma (E 173), koji je danas jedan od najopasnijih aditiva u prehrambenoj industriji. Aluminijum se može naći u kandiranom voću, sosevima, instant supama, pa čak i u prašku za pecivo.
Ostaje nam za kraj čudotvorna stevija. Iako prirodan preparat, svojim slatkim ukusom stevija takođe izaziva lučenje insulina, pad šećera i pojavu gladi.
Svi veštački šećeri ne pružaju osećaj sitosti jer ne sadrže kalorije, a kao krajnji efekat – pojačavaju apetit.
Dobar savet
Krajnji cilj rešenja ovog problema jeste težnja da se nivo šećera u krvi održi stabilnim. „Za to je važno imati redovne obroke, koji nas drže sitim od jednog do drugog obroka“, kaže eminentni nemački ekspert iz oblasti ishrane prof. dr Michael Hamm, „kombinovanjem složenih ugljenih hidrata koji su bogati vlaknima, kao što su integralne žitarice, povrće, mahunarke u balansu sa drugim namirnicama, preventivno ćete izbeći oscilacije nivoa šećera u krvi“. Tako ćete zameniti deo uobičajenih dnevnih slatkiša drugim, zdravijim namirnicama.
Složeni ugljeni hidrati će učiniti da se smanji vaša želja za slatkišima.
Drugim rečima, ako želite da budete zdravi, da održite liniju ili da smršate – nemojte da jedete premalo. Ukoliko ste veći deo dana siti, izbegnućete nagle oscilacije šećera u krvi, koji pokreću želju za slatkišima. A to znači pre svega dobar doručak, na primer, kaša sa jogurtom, voćem, semenkama ili integralni hleb sa sirom, povrćem, zelenom salatom ili sl. Složeni ugljenu hidrati će nam pomoći i u momentima stresa, ljutnje ili pri drugim negativnim emocijama, kada je veoma teško odupredi se slatkom.
Posle mnogih neuspelih pokušaja shvatili smo i sami da je nerealno očekivati da će se pojaviti neko novo čudotvorno rešenje problema. A možda da pokušamo nešto i sami.
Ja i slatkiši vs. Ja bez slatkiša
Jednom planskom strategijom možda možemo uticati na svoje ponašanje. Kako? Ukus, kao osobina, stvar je navike, ali je na sreću promenljiv. Svako od nas u nekom periodu života nije voleo neku hranu ili namirnicu, na primer, masline, brokoli, ribu, a kasnije je zavoleo. Na ukus, dakle, možemo uticati svešću, ukus možemo trenirati, usmeravati, popravljati. To je veoma važna činjenica. „Čovek od ukusa“ lepo govori, lepo se ponaša, izgleda negovano, pa zašto onda ne bi govorili o čoveku od ukusa i kad je hrana u pitanju.
Pretpostavimo, na primer, da je najprostiji ukus – sladak ukus. Njega svi vole. Možda ćemo poželeti i raditi na tome da postanemo ljudi boljeg, prefinjenijeg, istančanijeg ukusa, kao što su degustatori najboljih svetskih vina. „Ako nam se to desi, doći ćemo do fantastičnog rezultata, da nam se slatko više ne sviđa“, kaže jedan od vodećih psihologa iz oblasti ishrane Astrid Kurbjuweit i dodaje – „treba težiti stanju u kome slatkiši jednostavno gube svoju atraktivnost“. Niko ne može opisati to stanje bolje nego neko ko je upravo došao do tog neočekivanog iskustva razočaravajućeg osećaja gubitka očekivanog zadovoljstva. Zvuči komplikovano, ali pročitajte ponovo.
Ova velika pobeda – da slatko u stvari nije više tako ukusno, spasiće nas, i to ne samo od unesenih kalorija, već i od mnogo pratećeg stresa i griže savesti. Ta pobeda će podići naš ego i ocenu o samom sebi, koja će dobiti snagu tek onda kada osetimo i prve dobre impulse zdravog života. A slatkiši će i dalje biti svuda oko nas, samo ćemo ih mi gledati drugim očima. I što ih manje budemo voleli, biće nam sve lakše da im se odupremo. Razmislite o tome!
Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč
© Fett frei All rights reserved
Autorski sadržaj Fett frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.
