Author: Ana Lipovac nutricionista

“Kako je moguće da neko ko je hedonista promeni navike u ishrani”– pitao je jedan pacijent nutricionistu Anu Lipowatz, uveren da je to nemogući poduhvat. Kao nutricionista, školovana u Austriji, s brojnim pacijentima širom Evrope, Ana objašnjava da ljudi s povećanom težinom rado sebe nazivaju hedonistima imajući u vidu samo pozitivan aspekt tog pojma.

–Hedonizam čija je svrha i jedini cilj težnja ka zadovoljstvu, s vremenom prelazi u svoju suprotnost.

Umeće uživanja je takođe proces i zahteva dugotrajan trening. Koliko zadovoljstva nije previše? Umereni stepen hedonizma neće smanjiti uživanje u hrani, imaće pozitivan uticaj na srećan, kvalitetan i dug život, što je šire gledano i cilj života.

U želji da nađemo rešenje, pitali smo Anu koja je najbolja kuhinja na svetu?

-Odgovori često variraju od ‘mamine’, do tradicionalne, preko italijanske, kineske”, kaže Ana Lipowatz. „Kuhinja je uvek plod regiona, klime, kulture, religije i zvanično ne postoji najbolja kuhinja. Mnogi eksperti iz oblasti ishrane ipak se nezvanično odlučuju za francusku kuhinju. Zašto? Kod Francuza obrok počinje lepo dekorisanim malim predjelom, nastavlja se jednostavnom supom od luka, zatim sledi glavno jelo koje je nešto veće od predjela i obrok se završava desertom. Suština tog praznika za oči je vreme provedeno za stolom, a ne količina hrane.

Ono za šta se zalaže veliki broj nutricionista, pa i Ana Lipowatz, jeste da se čovek vrati nekim zdravim navikama, a počne od toga da se spremanju hrane i obroku posveti određeno vreme.

–Tako ćemo i hrani dati drugu dimenziju. Mnogo više hrane se pojede kada se jede na brzinu. Potrebno je dvadeset minuta dok želudac pošalje mozgu signale da je sit, ali mnogi ljudi završe jelo za pet minuta. Potrebno je raskrstiti s lošim navikama, s jelom na ulici ili u kolima. Na ulici najčešće jedu gojazni ljudi. Način i stil ishrane spadaju u jedno od pet kulturnih obeležja čoveka i naroda u celini (jezik, istorija, religija, ishrana, umetnost). Ono što jedemo govori o tome ko smo i odakle dolazimo, daje nam lični pečat. Što se čovek lošije hrani, on počne s vremenom da voli takvu hranu i obrnuto, to su pokazale mnoge studije – objašnjava Ana.

–Nije najveći problem procenat masti u namirnicama. Razni aditivi i tzv. pojačivači ukusa iz ulične hrane ključni su razlog, na primer, alergija koje nisu postojale pre pedesetak godina. Sve što je upakovano i u celofanu treba izbegavati, uključujući hleb. Početak zdrave ishrane podrazumeva maksmimalno smanjenje industrijskih namirnica, povratak pijaci i kuvanju hrane. Izvaditi ekspres lonac iz dna špajiza, pa kao što su radile naše mame koje su isto bile zaposlene kao i današnje žene i ponovo početi spremanje ručka brzo i lako. Više se sastojaka sačuva kratkim kuvanjem na visokoj temperaturi nego dugim dinstanjem na niskim temperaturama.”

Alergeni ostaju i dalje veliki problem poštovalaca raw fooda, stav je Ane Lipowatz.

-Alergeni se ubijaju termičkom obradom. Dete koje ima alergiju na crvenu jabuku, u obliku kompota je neće imati. Ishrana sirovim namirnicama, po rečima ove nutricionistkinje, pruža određeni benefit onima koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, ali je veoma zahtevna kao trajni oblik ishrane i za decu neprihvatljiva. Kompletna istočnjačka kulutura termički makar malo obrađuje namirnice. Svakome prijaju topao čaj i topla supa, a led je došao iz Amerike, stav je Ane Lipowatz.

Svako se tokom novog režima ishrane koji, kako napominje Ana, treba da postane i TRAJNI oblik ishrane, susreće s krizama tokom kojih poklekne pred visokokaloričnom i nezdravom hranom.

-Momenti krize su čest pratilac svih procesa, u krizama učimo i jačamo. Niko se nije ugojio od jednog dana niti je smršao za jedan dan. Važno je da čovek ne poklekne i da već od sutra kaže: ‘od sutra imam novi plan’. Program FETT-FREI nema čarobnu pilulu, ali čini put promena lakšim, otkriva unutrašnju snagu koju svako od nas ima i kojom će prevazići krize i promeniti sebe nabolje. ‘Nije mučenje’ je najčešće što moji klijenti kažu i ne čekaju da program prođe. Oni se lepo osećaju u sopstvenoj koži, jedu sve i ne oskudevaju i, što je najvažnije, imaju utisak da se više neće ugojiti.

Hleb je osnova Aninog programa ishrane FETT-FREI.

-U Nemačkoj se u hleb dodaje preko 24 aditiva i oni mu pojačavaju i daju miris, ukus, boju, vlažnost. Takav hleb posle 12 nedelja izgleda kao i prvoga dana. To svakako ne može biti dobra namirnica za svaki dan. Hleb FETT-FREI neka ostane jedan naša mala tajna.

Ne treba ići gladan na spavanje, još jedna je poruka Ane Lipowatz.

-Ako uskratite sebi nešto, jo-jo efekat je neizbežan, jer se aktiviraju mehanizmi za prikupljanje energije. Na to utiču mnogi faktori, a između ostalog hormoni, stil života, psihofizičko stanje… Naš zadatak je da tokom sna održavamo nivo insulina u opsegu koji nije ni visok ni nizak, tzv. nivo sagorevanja masti. Mi ne sagorevamo mast kada smo gladni, mi najviše sagorevamo mast tokom sna! Preskakanje obroka smanjuje bazalni metabolizam i dovodi do gojenja. I pored svih pokušaja i trendova, jedan normalan obrok koji u balansu sadrži i ugljene hidrate i masti i proteine i dalje se smatra pravilnim.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

Branka Gajić za www.bgonline.rs

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Intervju vodila Branka Gajić BGonline
www.bgonline.rs

UŽIVAJTE U MENJANJU SEBE, A NE U PRIHVATANJU SVOJIH NESAVRŠENOSTI

„FETT-FREI je veliko otkriće za mene. Ono što mi je tokom prvih 20 dana programa bilo najteže jeste susret sa sobom. Imala sam loše navike, pregladnjivanje, pa prejedanje… Program me je naterao da to uskladim, a Ana je tu odigrala ključnu ulogu kao pravi stručnjak i poznavalac metaboličkih procesa organizma. Ona je pomogla da pobedim samu sebe! NEMA GLADI!!!

Na ovom programu sam tri i po meseca i do danas sam oslabila 7 kg. Reći ćete malo? Nije malo, jer nije bilo mučenja iako paradoksalno zvuči: jedeš sve a mršaviš. Osećas se super. E to je prava definicija programa FETT-FREI.

Naučila sam i da:
1. uživam u predivnom, preukusnom hlebu koji me drži sitom dugo,
2. uživam u caši vina kao nikad do sad, u kockici čokolade posle ručka,
3. uživam u domaćim, zdravim obrocima koje se spremaju za 15 minuta,
4. NAJVAŽNIJE je da uživam u menjanju sebe, a ne u prihvatanju svojih nesavršenosti!!!

Rezultati osciluju. Nekad se slabi više, nekad manje, ali bitno je da se slabi i da Ana nesebično pomaže u tome! Izazov je pobediti sebe, izdržati, biti umeren, napraviti način života takav da više nikad nećeš biti debeo, a to je upravo FEET-FREI. Pri kraju sam programa, ali sam tek sad na početku uživanja u sebi ‒  lepšoj i lakšoj… Hvala Ana!”

Ovo je samo jedno od pisama upućenih na adresu nutricioniste Ane Lipowatz i programa ishrane FETT-FREI. Ana živi na relaciji Beč‒Beograd i susreće se sa svojim klijentima na različitim adresama, ali i putem interneta. Poput njihovog najboljeg prijatelja, ona predstavlja svakom klijentu veliku podršku na putu lične promene, pre svega kada je reč o gubljenju suvišnih kilograma.
Ana Lipowatz je tu da ih podrži, ohrabri, motiviše i „oprosti” im kad prekrše jelovnik.

–Svako može da smrša i s tim se može početi odmah. Ne treba čekati narednu nedelju, sledeći ponedeljak i slediti sopstvene izgovore. Sve je mnogo lakše kada shvatite da promena načina ishrane ne podrazumeva mučenje i odricanje, a to je suština mog programa FETT-FREI. Sve je u nama i počinje upravo od nas. Prvi korak je da ne prihvatamo sebe onakve kakvi jesmo, već da se trudimo da menjamo stvari koje se mogu promeniti.

Često je jedan od izgovora za odlaganje „novog početka“ nedostatak vremena za pripremanje hrane.

–Tokom prvih nedelju dana je potrebno potruditi se i malo se bolje organizovati oko nabavke, spremanja ali ništa više od uobičejene prakse. Konačno moji klijenti mogu da ocene i vide kolika je ta porcija, koja je prava mera za njih. Nekad je ona i veća nego što su mislili. Neki od njih čak jedu i količninski više nego pre, a mršave.

Program ishrane FETT-FREI čine raznovrsne namirnice, a ono što raduje sve sledbenike ovog stila ishrane jeste i prisustvo ugljenih hidrata, hleba, testenina, krompira u ishrani.

–Italijani koji jedu špagete nisu gojazni, baš kao i Kinezi koji dosta jedu pirinač. Nije problem u kompleksnim ugljenim hidratima, niko se od njh ne goji, već u velikim količinama svega što se pojede tokom dana. Jednostavno, nema potrebe za prejedanjem. Stomak je jedan i želudac je veličine pesnice, a porcija ne treba da je veća od veličine jedne do dve pesnice. Obrok treba da bude izbalansiran, sa ugljenim hidratima, salatom, komadom mesa, ribe  itd.

U pismu s početka ove priče Anina klijentkinja kaže da tri meseca nakon promene načina ishrane najviše uživa u menjanju sebe, a ne u prihvatanju sopstvene nesavršenosti, što je donedavno činila.

–Pred svakim čovekom je izbor šta će od te dve stvari da podrži. Ima onih koji kažu ‘šta me briga’, s izgovorima da su takvi kakvi jesu iz mnogo razloga za koje nisu krivi i da ne mogu da budu drugačiji. Ali, kad ostane sam sa sobom, niko ne može biti zadovoljan time što ima višak kilograma. Gojazni ljudi ne idu rado na sport, jer se brzo zacrvene, ne idu na plažu, jer ih je sramota da se skinu u kupaći kostim. Ne doteruju se, jer prodavnice najčešće nemaju veličine za njih, a i svejedno se ne osećaju dovoljno zavodljivim i lepim. Zbog svega toga ipak duboko pate. Nije retko da u mojoj ordinaciji krenu suze, ja tu psihičku teskobu gledam u svojoj praksi svakodnevno.

A da li treba da opisujem stanje kada nastupi promena. Tu sreću je rečima teško opisati. To postaju druge osobe i to je ono najlepše u mom poslu. Ja ljude činim srećnim! Važno je znati da svako može da smrša. Preduslovi za to su da pravilno postavi sebi prioritete, da bude sebi na prvom mestu, jer ako je čovek zadovoljan sobom, sve oko njega funkcioniše kako treba. Treba sebi postaviti i realne ciljeve, biti svesan da se kilogrami gube postepeno, jedan po jedan i da ne može sve da se desi ‘sad i odmah‘. Nerealni ciljevi lako obeshrabre svakoga.

Imate neki vaš skriveni savet?

Ja savetujem gotovo svima da se fokusiraju na problem, da pozitivno misle i deluju, ali da tu svoju rešenost, ipak, drže u tajnosti od svih drugih van kuće, pa čak i od najbližih prijatelja, šire familije. To je jedno vreme jako dobro, energiju sačuvati za ono što nam predstoji, a to je istrajati u promeni, u promeni nabolje! ,,Vreme i strpljenje i radost lične promene daju rezultat” – Ana voli da kaže.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

Intervju vodila
Branka Gajić

 

„Fanatici zdravog načina života stalno tragaju za pravom hranom i pićem, ne puše i ne piju vino. Pa opet nikad zdravi do kraja. Ova zapanjujuća strast, da se jede samo određena hrana, dolazi iz stalnog straha u njima, to jest, straha od smrti. Kao da im nešto iznutra govori: “Gospode, ne dopusti mi da umrem, jer još nisam živeo. Fanatici zdravog načina života su obično psihološki nezdravi ljudi.”

                                      Karl Gustav Jung, Winter semester, 5th February 1930.

Ljudi zavisni od zdrave hrane pate od bolesti nazvane Orthorexia nervosa. Termin potiče iz grčkog jezika i u slobodnom prevodu znaci: „pravi apetit”. Ortoreksija nervoza je relativno nov termin u medicini, sličan nama poznatom anoreksija nervoza.

U oba slučaja, pacijenti se intenzivno bave ishranom – anoreksične osobe količinom hrane, a ortoreksične osobe kvalitetom hrane.

Bolest karakteriše poremećaj izazvan opsesivnom željom i potragom isključivo za „čistim”, „zdravim” namirnicama. Ortoreksija je povezana s ljudima koji pokušavaju da budu maksimalno zdravi, koliko oni to mogu biti.

Hrana ili opsesija?

Ortoreksiju je 1997. godine prvi put pomenuo dr Stiven Bratman, kalifornijski lekar, koji je savetovao svoje pacijente o ishrani, živeći i sam u skladu sa svojim savetima. Međutim, tokom vremena, primetio je da su njegovi zahtevi postali sve zahtevniji. Shvatio je da je pomisao na hranu – tačnije na zdravu hranu, postala i njegova preokupacija.

Ortoreksija često započinje podmuklo, iskrenom željom čiji je cilj zdraviji život, kada osoba, na primer, odluči da prestane da jede crveno meso, ali zatim počne da isključuje sve meso, zatim svu prerađenu hranu, a na kraju počinje da jede samo posebno biranu hranu, najčešće onu koju sama pripremi. Izbor prihvaćenih proizvoda biva sve manji, kršenje propisa izaziva napetost, strah, osećaj krivice, pa i mržnje prema sebi. 

Problem tako prerasta u opsesiju i, umesto da kontrolišete situaciju, situacija počne da kontroliše vas. Osobe koje normalno brinu o svom zdravlju i vode računa o ishrani neće praviti dramu ako na nekoj proslavi pojedu šaku čipsa, parče torte, picu… Ortoreksične osobe izbegavaju zabave, posete prijateljima, zajednička putovanja jer tamo ne mogu da nose i pripremaju svoju hranu. Posete restoranu više za njih ne predstavljaju radost pošto tamo nemaju dovoljno uticaja na poreklo i prirodu namirnica i na način pripremanja hrane.

Dr Bernhard Osen, šef Klinike za psihosomatske bolesti „Bad Bramstedt” u Nemačkoj, definiše ovu patologiju: „Ortoreksija je nefleksibilan, opsesivan način ishrane, gde zdrava ishrana zahteva od osobe najviši stepen pažnje, pri čemu se druge oblasti života zapostavljaju, na primer, društveni kontakti.“

Hrana kao religija

Bez obzira na to da li jedu sirovu hranu, isključivo organsku hranu ili praktikuju neki drugi nefleksibilan, isključiv oblik ishrane, snaga njihove volje dobija gotovo duhovne dimenzije. Njihove odluke i pogled na svet imaju snagu kao religija, pokušavaju da preobrate i svoje okruženje na put zdravog života.

Takvo ponašanje dr Osen poredi s ponašanjem vrlo religioznih ljudi: „Ortoreksične osobe ne odstupaju od principa i uvereni su da je to što rade dobro. Ortoreksične osobe se osećaju kao eksperti za ishranu. Oni osećaju i razvijaju misionarsku ulogu pokušavajući da i drugima nametnu svoja stroga pravila ishrane.

Kao i u svim poremećajima ishrane, suština nije u hrani. Ti poremećaji najčešće nastaju u trenutku nekog jakog emotivnog stresa u životu.

„Možda u životu i ne ide sve najbolje, ali barem jedem savršeno.” Tako kontrola hrane postaje kompenzacija za neprijatna iskustva u drugim oblastima života, koja ne možemo popraviti ili kontolisati, pa hrana ostaje jedini domen koji je „pod kontrolom”. Izbirljiva i restriktivna ishrana pruža ljudima osećaj lažne sigurnosti, često i osećaj više vrednosti, da su upravo zbog tako zdravog izbora hrane bolji od drugih. Za osobe sa ortoreksijom svaki susret s hranom je prilika da se jede „najbolje moguće” i mogućnost da se izdignu iznad ustaljenih standarda ishrane. Taj osećaj samokontrole povećava i samopoštovanje. Po pomenutim simptomima ortoreksija se može uporediti sa anoreksijom.

U pogledu strogosti ponašanja ortoreksija se može svrstati u opsesivno-kompulzivni poremećaj, mada postoji bitna razlika. Pacijenti koji boluju od tog poremećaja osećaju da je njihovo ponašanje apsurdno, ali ne mogu da se promene. Ortoreksične osobe su uverene da je njihovo ponašanje ispravno i nemaju alternative. Stoga ortoreksija nije navedena kao nezavisna dijagnoza niti postoji u šifrarniku mentalnih poremećaja, ali to ne znači da se tako ne posmatra.

U završnoj fazi bolesti mogu da počnu da se ponašaju samodestruktivno, da se izgladnjuju, čime mogu da ugroze zdravlje. Ozbiljan i nefleksibilan obrazac misli, ponašanja i verovanja često postaje klopka u kojoj čovek više ne prepoznaje radost i zadovoljstvo u životu. Ortoreksične osobe bivaju društveno izolovane. Opsesija zdravom ishranom može zato imati ozbiljne socijalne posledice.

Od ortoreksije najčešće pate mlađe generacije visokoobrazovanih žena. Fascinantno je da je njihov broj najveći u Sjedinjenim Američkim Državama, gde su dve trećine populacije gojazne.

Ipak proverite i Vi sebe (ja sam, moram da priznam, jedva prošla).

Bratmanov test za ortoreksiju nervosu

Da li provodite više od tri sata dnevno razmišljajući o svojoj ishrani?
Da li planirate jela nekoliko dana unapred?
Da li vam je važnija hranljiva vrednost obroka od zadovoljstva u hrani?
Da li se kvalitet vašeg života smanjio, dok se kvalitet vaše ishrane povećao?
Da li ste postali stroži prema sebi u poslednje vreme?
Da li se vaše samopoštovanje povećava kad jedete zdravo?
Da li ste prestali da jedete hranu koja vam se sviđala da biste jeli „pravu” hranu?
Da li vam vaša trenutna ishrana smeta u socijalnom okruženju, u restoranima?
Da li vas distancira od prijatelja i porodice?
Da li osećate krivicu kad skrenete sa svoje dijete?
Da li se osećate lepo i mirno kada se hranite zdravo?

Ako ste potvrdno odgovorili na više od 5 pitanja, onda je vreme da malo razmislite i da se opustite kad je u pitanju ishrana. Ako ste odgovorili na gotovo sva ili sva pitanja sa DA, to znači da ste opsednuti zdravom ishranom.
Pročitajte tekst: Laici vs. stručnjaci u ishrani 

Fazit: Bez obzira koji način života i ishrane ste izabrali, istina ostaje još od najstarijih vremena nepromenjena. U legendama i mitova drevne Grčke opisano je da je Bog Zevs imao voljenu kćer, koja se zvala Mera. Mera je potrebna apsolutno u svemu pa i u hrani.

 

 

 

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 

Emocije kao što su stres, dosada, tuga, ljutnja, frustracije, zatim navike, uživanje, porodica i okruženje – sve su to razlozi zbog kojih neretko posežemo za hranom koja nikako ne bi trebalo da nam bude terapija.

Stres

Postoji razlika između pozitivnog stresa, tzv. eustresa i negativnog stresa, tzv. distresa, uznemirenosti, zabrinutosti zbog nekoga ili nečega.
Dijeta je negativan stres. Ona podrazumeva kontrolu vrste i količine hrane koja se jede. Ljudi koji su na dijeti moraju da prevazilaze signale gladi, tj. moraju da jedu manje nego što bi inače želeli. A šta je to onda nego stres?

S druge strane, ljudi koji jedu shodno svome apetitu, najčešće jedu nekontrolisano. Ipak, studije su pokazale u više navrata paradoksalan rezultat. Oni koji svesno kontrolišu unošenje hrane skloni su da u stresnim uslovima jedu više nego oni koji se generalno ne suzdržavaju. Dr Pavle Latimor, psiholog iz oblasti ishrane sa Univerziteta Liverpool John Moores University, nudi objašnjenje ovog fenomena: „Ljudi na dijeti troše mnogo energije da bi uspeli da prevaziđu sopstvenu biologiju. Kada su pod stresom, oni gube kontrolu i na svim drugim poljima, ignorišući ili pogrešno tumačeći i sve druge prirodne kontrolne mehanizme i regulatorne signale. Jednostavno se gube, predaju.“ Šta se može učiniti da se pomogne? Dr Latimor, koji je radio na prevenciji gojaznosti, ima ovaj savet: „Prvo se moraju prepoznati specifične situacije koje dovode do stanja prejedanja. Zatim treba razviti alternativne antistres metode – brzo hodanje ili bilo koja druga fizička aktivnost je najbolja strategija.”

Dosada

Često jedemo iz dosade. Ta navika počinje još u ranom detinjstvu. Tokom dugih putovanja, kada se u kolima ili u nekom drugom prevoznom sredstvu deca dosađuju, roditelji neretko počinju da im nude, iako nisu gladna, kolače, krofnice, čokoladice da bi bila zadovoljna i nečim zauzeta. Ovaj obrazac se kao stalna prateća pojava nastavlja i kad deca odrastu. Čovek kompenzuje dosadu pozitivnim emocijama koje pruža hrana.

Tuga, ljutnja, frustracija

Negativne emocije često mogu da budu okidač za spas u frižideru. Ova strategija je utoliko teža ukoliko ne postoji nikakva druga alternativa udobnosti, pa nam hrana predstavlja jedino sredstvo za utehu ili opuštanje. Takvo ponašanje se takođe često „programira” još u detinjstvu, i to od momenta kada nam kao bebama, naše majke, ne znajući šta nam nedostaje kad plačemo, daju keks kao utehu. Tako se onaj prirodniji nagon da se jede kad smo gladni remeti i gubi, a danas se poruka da treba jesti kad smo gladni reklamira gotovo kao novi trend.

Navika

Navike su automatizmi koje stičemo učestalim ponavljanjem i primenjujemo ih u odgovarajućim situacijama bez udela naše svesti. Navike su veoma moćni životni saputnici. One nam, generalno, olakšavaju život, štede energiju i vreme. Tu spadaju ustajanje, tuširanje, pranje zuba… Međutim, šta da radimo s navikama kao što su, na primer, TV/čips, kafa/kolači, prijatelj/pivo…?

Uživanje

Uživanje u hrani ne podrazumeva brojanje kalorija, vitamina, minerala, već se radi o jednom pozitivnom, prijatnom osećaju zadovoljstva koje pruža hrana.
Pomislite na degustatore vina, parfema…
Umeće uživanja je takođe božji dar, ali se može i učiti i usavršavati. Učenje uživanju utiče na naš izbor hrane, ponašanje za stolom, na vreme, brzinu i mesto konzumiranja hrane, kao i na osećaj dostizanja sitosti. Individualna sposobnost uživanja direktno utiče na naše ponašanje prilikom jela. Ko psihu nahrani i pritom oseti zadovoljstvo, ješće manje iz stresa i frustracije. Ko bira kvalitetniju hranu, ješće i raznovrsnije. Ko svesno trenira ukus, moći će lakše da se otrgne od starih, loših navika.

Socijalni uticaji: porodica, okruženje

Socijalni uticaj, na kraju, spada možda i u najvažnije faktore gojaznosti. Uticaj familije, okruženja, prijatelja i kolega je ogroman, kako u mlađem, tako i u starijem uzrastu. Gojaznost dece je najčešće posledica vaspitanja i ponašanja roditelja. Neretko u praksi gojazni roditelji traže stručnu pomoć, ali ne za sebe nego prvenstveno za decu. Deca uče na drugačiji način – na primerima, kroz ustaljene modele. Na primer, ako tata brzo jede ili ne voli povrće, to će raditi i dete. Zato prava intervencija uvek mora da bude usmerena najpre na roditelje.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz MSc

Kada je unošenje kalorija veće od potrošnje, njihov višak će se naći u masnim depoima tela. S druge strane, ako potrošimo više kalorija nego što smo uneli, ostvarićemo tzv. negativan energetski bilans. U većini fitnes studija danas imamo mogućnost da pratimo koliko smo kalorija potrošili prilikom vežbanja i svaka sagorela kalorija nas sigurno raduje. Po logici stvari, naše telo će u tim uslovima automatski biti prinuđeno da manjak energije uzme iz naših masnih depoa. Na prvi pogled sve deluje savršeno. Ali, da li je baš tako?

Što intenzivnije, to bolje?

Kod osoba koje nemaju problem s prekomernom težinom i kod onih koji su relativno dobro utrenirani fitnes program daje dobre rezultate, ali kod onih s povećanom težinom koji pritom nisu u formi takav program je kontraproduktivan. Problem je u tome što takva osoba nema dovoljno hormona i enzima uključenih u metaboličke puteve  koji su neophodni u procesu sagorevanja masti.

Gojazna i neutrenirana osoba više strada tokom fitnes programa jer hormonalno i enzimatski ne može da prati napor tokom vežbanja.

Zato često  takve osobe posle mesec-dva odustaju od ovako, za njih, prenapornih treninga. Količina određenih hormona i enzima potrebnih u procesu sagorevanja masti povećava se redovnim treningom i gradi se kroz jedan miran do umeren, ali redovan i dugotrajan trening.

Jedino je redovnim vežbanjem moguće pretvoriti osobu koja je „slab sagorevač masti“ u osobu koja je „dobar sagorevač masti“.

Energija potrebna tokom jednog intenzivnog treninga dobija se prevenstveno razgradnjom ugljenh hidrata. Rezerve glikogena (depo uljenih hidrata u mišićima) stoje prve na raspolaganju, pa tek onda nakon dužeg treninga, kada se rezerve ugljenih hidrata iz mišića i jetre isprazne, telo prelazi u fazu beta oksidacije masti, tj. energija počinje da se dobija razgradnjom masnih depoa.

Preznojte se dva puta!

Prilikom umerenog i dugog treninga dolazi do lučenja hormona noradrenalina, blagog stress- hormona koji prenosi moždane signale u masne ćelije i oslobađa masne kiseline. Slobodne masne kiseline napuštaju depoe i odlaze u krv. Njih zatim mišići koriste kao energetsko gorivo tokom vežbanja. Za taj proces je od momenta aktiviranja hormona do oslobađanja masnih kiselina potrebno određeno vreme. Tek nakon 20‒30 minuta treninga masne kiseline počinju da se oslobađaju iz depoa.

Dakle, najmanje je potrebno pola sata vežbanja da bismo stigli u željenu fazu kada telo sagoreva masti, kada sport topi masne naslage. Moj savet je: bolje dva puta nedeljno sat vremena treninga nego četriri puta po pola sata.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz MSc