Category: Blog

Hrana je osnovna ljudska potreba, naše biološko gorivo, ali sasvim sigurno nije samo izvor vitalnih hranljivih materija.

„Kada jedemo?“ – „Kada smo gladni“, trebalo bi da glasi odgovor. To je tako, nažalost, samo kad smo sasvim mali. Glad i sitost su primarni nagoni regulisani fiziološkim procesima u najranijem detinjstvu.

Nasuprot njima, cilj apetita je zadovoljstvo. Miris svežeg hleba, pice, roštilja… budi apetit i mi jedemo i kad nismo gladi. Hrana je zadovoljstvo, socijalna komponenta. Ne postoji nijedna kultura u kojoj čovek jede sam. Ukusan obrok sa dragim prijateljima ima značajan, gotovo lekovit uticaj na našu psihu i tada količina masti, proteina, vitamina i minerala ne igra ulogu.

Šta pojačava unos hrane i šta nas sve na tom putu čeka?

Spoljašnji svet neprestano šalje impuse. Impusli mogu biti oblici, muzika, pokret… Impusli stvaraju emocije koje utiču na naše opšte ponašanje, pa i na ponašanje u ishrani.

Svaka osoba u proseku dnevno donese 250 odluka samo u vezi sa ishranom.

Da li da doručkujem sada ili kasnije? Jabuka ili keks? Sve pojesti ili ostaviti za posle? Na sve te odluke utiču mnogi spoljni faktori kojih nismo ni svesni.

Legendarni eksperiment iz 1970. godine pokazuje koliko samo oblik i boja okoline utiče na to koliko ćemo hrane pojesti. Na početku eksperimenta hrana se služila pod normalnim osvetljenjem. Tokom obroka, osvetljenje se menjalo tako da je pomfrit postajao zelen a šnicla plava. Boja igra ključnu ulogu u izboru hrane jer izaziva i pozitivne i negativne asocijacije. Crvena, narandžasta i žuta sugerišu svežinu i kvalitet, dok zeleno-plava paleta boja podseća na pokvarenu hranu. Osvetljenje i zidovi u toplim bojama otvaraju apetit, dok ga hladne nijanse smanjuju. U drugom eksperimentu učesnici su probali slabije i jače obojen sok od pomorandže. Oni koji su probali intenzivnije obojen sok doživeli su i do 80% jaču aromu, iako je sadržaj bio potpuno identičan.

Sunčeva svetlost podstiče proizvodnju serotonina u telu, a time i raspoloženje. U hladnijim, tamnijim regionima potreba za slatkim je veća, što pokazuje, na primer, potrošnja čokolade u evropskim zemljama. Potrošnja je najveća u zemljama sa manje sunca, dok je na mediteranu najmanja.

Prijatno osvetljenje za stolom može uticati na povećano uzimanje hrane. Isto važi i za muziku. Efekat muzike objašnjavaju razne neobične kognitivne teorije u psihologiji. Prijatni, meki zvuci u pozadini dovode nas u opušteno stanje, a tada jedemo nesvesno duže i često više. Na Univerzitetu „Heriot-Vatt“ u Edinburgu 250 studenata je konzumiralo vino uz muziku. Uz muziku u pozadini, studenti su ocenili da isto vino ima 60% bogatiji ukus nego kada su ga degustirali vina u tihom okruženju.

Naše oko nas može prevariti u percepciji veličine i oblika pribora za jelo. Učesnicima je služena supa za ručak. Polovina učesnika je jela supu iz posude koja se stalno neprimetno dopunjavala. Oni su pojeli u proseku 75% više supe od kontrolne grupe, a pritom nisu osetili veću sitost. Ljubitelji kokica u bioskopima pojedu 34% više ako uzmu veliko pakovanje nego ako uzmu prosečno pakovanje. U atmosferi „kingsize“ menija i porodičnih pakovanja izgubili smo iz vida da je porcija nutricionistička mera veličine ljudske pesnice i u skladu je sa veličinom našeg želuca!

Veličina i oblik posuđa takođe igraju značajnu ulogu. Čovek se fokusira na vertikalnu dimenziju i kada vidi čašu koja je niska a široka, često potcenjuje količinu. Ta optička varka prouzrokuje da se i do 88% više popije iz širokih čaša nego iz uskih visokih čaša iste zapremine. Isto važi za tanjire: iz velikih tanjira poješćemo više.

Zavodljiva je moć samo banalne različitosti, što pokazuje eksperiment: slatkiši su bili poređeni u grupe po bojama, a u jednoj grupi su svi bili pomešani. Iz poslednje grupe se pojelo 69% više jer je kolorit proizveo jači utisak ukazujući na bogatstvo ukusa. Znatno više će se pojesti sendviča ako su oni različiti, nego kada je zastupljena samo jedna vrsta.

A kako tek okruženje utiče na unos hrane. Količina unesene hrane linearno raste sa brojem učesnika: u grupi od troje pojede se skoro 50% više nego kada je čovek sam, dok se sa sedmoro ili više ljudi za stolom pojede čak 100% više. I to što nas drugi posmatraju utiče na naš unos hrane. Ako više od polovine naruči desert, i mi ćemo to najverovatnije učiniti.

Zaključak: uticaj spoljnih faktora u svakodnevnom životu je enorman. Mnoge stvari se dešavaju nesvesno i izvan su naše volje. Ovi primeri nam mogu biti od pomoći da uključujući svest prepoznamo određene situacije i donesemo prave odluke.

Umeće uživanja je pre svega mentalni proces i zahteva dugotrajan trening. Koliko zadovoljstva nije previše? Umereni hedonizam neće smanjiti uživanje u hrani, uticaće pozitivno na srećan, kvalitetan i dug život, što je, šire gledano, i cilj života.

Pročitajte intervju sa Anom Lipowatz

 

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Na osnovu nedavnog ispitivanja 500 žena (Institut funkcionalne medicine u Americi) pokazalo se da 92 % žena ima priznake insulinske resistencije (IR), dok je 80% žena pokazalo smanjene funkcije štitne žlezde. I bez laboratorijskih nalaza hormonalni disbalans se može videti golim okom: podbulo lice, otoci šaka, nogu, otoci oko očiju, naprsline na laktovima, petama, pojačana pigmentacija kože. A u razgovoru sa osobom vidi se ono još važnije, stanje duha – osećaj umora, apatije i nezadovoljstva.

Ja ne pitam osobu koliko imate godina već: „Koliko se mladom osećate”? To pitanje daje bolji odgovor od laboratorije.

Jasno je da je poremećaj hormonalnog statusa žene danas uzeo razmere PANDEMIJE. Uzroci su svakako savremeni način života: brza hrana, nedovoljna fizička aktivnost, stres i dr.

IR se definiše kao stanje predijabetesa. Znamo da je naš pankreas zadužen za lučenje insulina, hormona koji ima ulogu da nivo šećera u krvi održava u normalnim vrednostima tako što šećer iz krvi prebacuje u ćelije, koje od njega u procesima metabolizma stvaraju energiju neophodnu za život. Poremećaj počinje kada uobičajena količina insulina izgubi to dejstvo pa nivo šećera u krvi ostaje visok. Tada pankreas, da bi rešio problem, počne da proizvodi više insulina. Ta neosetljivost na insulin i nemogućnost ulaska šećera u ćelije naziva se insulinska rezistencija. Dijagnostikuje se tako što su u krvi istovremeno povećani i šećer i insulin. U kasnijoj fazi bolesti ni ta povećana količina insulina ne uspeva da smanji nivo šećera u krvi, pa pankreas počinje da luči još više insulina, dok se u jednom momentu ne umori, praktično pregori i prestane da luči insulin – kada nastaje dijabetes.

Insulin je kriv za sve 

U normalnim uslovima insulin je samo privremeno povećan, i to neposredno posle jela, dok tokom noći i u pauzama od hrane njegov nivo opada. Problem nastaje kada insulin ostaje i na dalje povećan.
Važno!! Insulin, osim što utiče na nivo šećera u krvi, igra presudnu ulogu u metabolizmu masti. Insulin stimuliše deponovanje masti.

Kod osoba sa insulinskom rezistencijom povećan nivo insulina stimuliše deponovanje masti u masnim ćelijama i jetri.

Dakle, povećan INSULIN fiziološkim rečnikom, drži „vrata“ masnih ćelija otvorenim, čime gura mast u masne ćelije, dok zatvara „vrata“ aktivnim ćelijama za glukozu i spečava ćelije da stvaraju energiju. Tako pri IR dobijamo jedno „duplo golo“, – sakrastično će reći fiziolozi.

Dijete i insulinska rezistencija

Svi ovi poremećaji ostaju dugi period prikriveni i bez jasnih simptoma, a bolest napreduje. U mojoj praksi često mi se sa tim problemom javljaju gojazne žene mlađe i od trideset godina. Osim hormonalnog disbalansa (policistični jajnici i sl.), uzrok su često i brojne restriktivne dijete praćene neizbežnim jo-jo efektom, kada se u postfazi dijete jede neumereno. Te oscilacije u ishrani uznemiruju pankreas koji počinje nepravilno da obavlja svoju osnovnu funkciju – lučenje insulina. Studije su pokazale da veliki broj osoba sa povećanom telesnom težinom ima i dijagnozu IR. Te osobe se olako i ponovo odlučuju za naredne dijete.

Važno je naglasiti da vraćeni kilogrami nisu isti kao oni izgubljeni. Dok slabimo, mi gubimo mnogo vitalnih sastojaka, potrebnih enzima, gubimo važnu mišićnu masu, a nakon dijete vraćamo kilograme samo u obliku masti!

Time oslabljujemo organizam, tako da nije reč samo o još jednoj neuspeloj dijeti, već o napaćenom organizmu koji se metabolički i dalje zbunjuje, oscilira i muči i pitanje je dana kada će, posle jedne takve dijete, biti uspostavljena dijagnoza – insulinska rezistencija.
Osoba sa IR oseća umor, slabost, depresivno raspoloženje i tek tada se javlja za pomoć. Zbog neadekvatog lučenja insulina, počinje da oseća neočekivane napade gladi i kada ne bi trebalo, na primer, ubrzo posle obroka. Zbog toga sada teže uspeva da istraje u preporučenoj ishrani i naredni pokušaji mršavljenja ostaju bez željenog rezultata.

Koja je terapija?

Hormonalno zdravlje počinje u Vašem tanjiru!
U 85% slučajeva korekcijom ishrane dolazi do poboljšanja!

Važno! Na povećano lučenje insulina, ne utiču samo namirnice bogate ugljenim hidratima, kako se inače misli, već i druga, posebno industrijski prerađena hrana. Namirnice koje imaju visok tkzv. insulinski index stimulišu pankreas da luči više insulina. Beli hleb ima insulinski indeks 100, gumene bombome 160, jogurt 115, bela pasta 40, meso 50!  Da dobro ste pročitali – meso ima veći insulinski index od paste! (Tekst: glikemijski index namirnica… ne učite tabele napamet)

Savet: Ne pribegavajte restriktivnim dijetama koje nećete moći da izdržite, ne mučite dalje organizam. Smanjite na minimum industrijski prerađenu hranu jer ona ima visok insulinski indeks.

Program ishrane FETT-FREI

Pre nego što se odlučite za sledeću dijetu, upoznajte se sa programom ishrane FETT-FREI. Ishrana programa FETT-FREI nije dijeta, već učenje vraćanja umerenoj ishrani kao jedinom mogućem načinu borbe s viškom kilograma. Program ne sadrži suplemente niti zamene obroka, jede se uobičajena hrana naših prostora, a program mogu da prate svi članovi domaćinsta sa ciljem da takva ishrana postane vaša ishrana za ceo život. Setimo se kako se nekada jelo, u poređenju sa navikama savremenog čoveka. Jelo se kašikom, za stolom, jeo se i hleb, meso se nije jelo svakog dana, kolači su se pekli nedeljom… 

Ne izbacujte ugljene hidrate

Složeni ugljeni hidrati su bili i ostali idealna bazična hrana za svakog od nas, a posebno važna za dijabetičare i sportiste. Za dijabetičare – zbog postepenog i laganog porasta nivoa šećera u krvi i dužeg osećaja sitosti, za sportiste – zato što svaki sport koji podrazumeva napor i izdržljivost koristi kao gorivo upravo složene ugljene hidrate.

Pročitajte tekst: Složeni ugljeni hidrati
Pročitajte tekst: Masti gore na vatri ugljenih hidrata

Povećanjem fizičke aktivnosti i održavanjem normalne telesne težine smanjuje se rizik od nastanka dijabetesa i za 70%. Osim neophodnog lekarskog nadzora i medikamenata na početku, jedino nam preostaje da se naoružamo strpljenjem, koje nam je, nažalost, uvek nedostajalo kada je pravilna ishrana u pitanju.

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Čini se da smo zaboravili da je ishrana najprirodnija stvar na svetu. Nije ishrana komplikovana, već smo je mi zakomplikovali, pa se ili previše njom bavimo ili se uopšte njom ne bavimo. Između krajnosti “sve ili ništa” između preterivanja i potpune ravnodušnosti izgleda da smo prirodnu sredinu izgubili iz vida.

Voilà ‒ „ponovo učimo da jedemo“. Rešenje je, kao i za sve komplikovane stvari ‒ uvek jednostavno. Zdrava ishrana je prirodna, jednostavna, uravnotežena i raznovrsna, praktično ishrana bez zabrana. U narodu poznata kao umerena.

Evo nekoliko osnovnih saveta na putu do umerenosti.

1. Prilagodite ishranu svom životu, a ne život ishrani.
2. Obratite pažnju na tri glavna obroka: doručak, ručak i večeru. Neka večera bude vaš najmanji obrok.
3. Upišite obroke u kalendar obaveza za taj dan.
4. Ne preskačite obroke, hrana je kao gorivo i izgubljena energija se ne može nadoknaditi.
5. Kupujete proizvode svog regiona i pratite njihov sezonski kalendar.
6. Pre nego što krenete u kupovinu napravite spisak sa dobrim namirnicama. Ono što kupite ‒ to ćete i pojesti.
7. Pravite jednostavna jela za poneti, kada niste kući: rižoto sa povrćem, krompir salatu, salatu od pasulja…
8. Ne planirajte duže od dva-tri dana unapred da ne biste došli u iskušenje da imate previše dostupne hrane
9. Ni voće ni salata ne mogu biti obrok. Ne pijte hranu već je žvaćite i uživajte u njenom koloritu.
10. Neka SVA vaša čula uživaju makar u jednom od obroka u toku dana.

Program ishrane FETT-FREI nije dijeta već učenje o pravilnoj ishrani kao jedinom mogućem načinu borbe protiv viška kilograma. Program ishrane FETT-FREI je program za ceo život! Ne sadrži suplemente niti bilo kakve zamene za obroke. Srećna sam što program FETT-FREI postoji kao vodič na putu do središta vašeg bića koje se uči umerenosti. Pročitajte utiske onih koji su to postigli na https://fett-frei.at/2012/10/18/vasi-utisci/

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku

 

Često ćete čuti: „Ehh, kada bih imao dosta novca, hranio bih se i ja zdravo!“ Možete jesti paprikaš i hleb svakog dana i hraniti se zdravo. Srećom, novac nije od presudnog značaja za zdravu ishranu. Da bi čovek bio vitak, ipak mora da se potrudi sam! Zbog toga je problem povećane težine skoro nerešiv, jer ljudima upravo to pada najteže i spremniji su da plaćaju skupe suplemente i dodatke ishrani nego da sebe promene. Kako to izgleda u praksi?

Za doručak se sprema smootie od čija semena i psilijuma. U ovsene pahuljice se stavljaju godži bobice. Sve se sprema na kokosovom ulju, a hleb se pravi od kinoe. Kako smo i zašto tako brzo uveli te preskupe namirnice za koje do pre nekoliko godina nismo ni znali da postoje? Upravo zato sam potražila šta se krije pod terminom „SuperFood“.

„Superfood“ nije nigde zakonom definisan pojam, a ne pominje ga ni Evropski savet za ishranu . U engleskom Oksfordskom rečniku „SuperFood“ se opisuje kao „hrana bogata hranljivim materijama koja je posebno značajna za ljudsko zdravlje i opšte blagostanje“. I mnogi od nas bi se složili sa tom definicijom jer smo uvereni da namirnice sa oznakom „Superhrana“ sadrže nešto posebno.

Ljudi su i tokom istorije određenoj hrani davali naročit značaj. Tako je šargarepa važila za hranu koja je dobra za vid, iako danas znamo da šargarepa ne može sprečiti ni kratkovidost ni dalekovidost. U detinjstvu smo verovali da ćemo imati više mišića ako jedemo spanać, što nije potvrdila nijedna studija – naprotiv. Studija rađena na Dartmouth koledžu u Americi pod nazivom „An apple a day keep the doctor away“ pokazala je, posle tri godine praćenja 8.000 ispitanika, da nećemo ići manje kod doktora iako svakog dana jedemo jabuku.

Čia seme, kinoa, goji, akai bobice i dr. sve one imaju nešto zajedničko – stigle su na listu namirnica pod nazivom Superhrana.

Da li je „super“ uvek „super“?

Čija (chia) semenke su najpopularniji predstavnik „Superhrane“. One se slave zbog visokog sadržaja omega-3 masnih kiselina, proteina i antioksidansa i važe za sredstvo koje pomaže u lečenju kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i dovodi do smanjenja kilograma. Da li je zaista tako? Čija je seme biljke koja se gaji u Meksiku i Gvatemali, gde su ga Maje i Asteci koristili uobičajeno u ishrani. Rezultat studije koja je 12 nedelja pratila dve grupe ljudi koji su hteli da smršaju pokazala je da nema razlike u gubitku težine između grupe koja je svakodnevno uzimala čija semenke i grupe koja ih nije uzimala. Da čija nema medicinski značajan efekt na zdravlje, pokazale su i druge studije, dok Evropski komitet za bezbednost hrane preporučuje ne više od 15 grama čija semenki dnevno.

Moringa (u prevodu „čudo drvo“) raste u Aziji, Africi i na Pacifičkim ostrvima. Listovi moringe se smatraju najbogatijim delom, te se najčešće sprema kao spanać. U Evropi moringa postoji uglavnom u obliku praha i koristi se kao začin ili čaj. Moringa se slavi kao čudo od drveta bogato kalijumom, kalcijumom i drugim mineralima koji jačaju imuni sistem, snižava holesterol i zaustavlja starenje. Ipak, ispitivanja in vitro nisu ulila nadu u čudotvornost biljke, a njen kvalitet i sastav variraju zavisno od porekla biljke.

Kokosovo ulje se cedi iz pulpe kokosa i topi se na niskoj temperaturi. Reklamira se kao sredstvo za mršavljenje koje poboljšava sagorevanje masti u telu i kao sredstvo koje ima pozitivan efekat u lečenju demencije. Stručnjaci se slažu da zbog svog hemijskog sastava povoljno utiče na sagorevanje masti, ali podsećaju da se telo posle dve nedelje adaptira na sastojke tako da se ne može računati na njihov dugotrajan efekat. Osim toga, prekomerna upotreba kokosovog ulja, zbog visokog sadržaja zasićenih masnih kiselina (90%), može imati štetan efekat na nivo lipida u krvi, pa ga zato treba koristiti samo povremeno.

„Kale“ je vrsta kupusa, veoma popularna u Americi. Često se dodaje u salate. Kale se reklamira kao snažan antioksidans. Bogat je vitaminom C, ali i jednim fitosastojkom koji nosi naziv sulforan, kome mnoge studije pripisuju čudotvorno dejstvo ‒ usporava rast ćelija tumora i ima antikancerogeni efekat.

Amarant i kinoa su žitarice poreklom iz Južne Amerike. Veliku popularnost su stekle kao „gluten free“ žitarice i smatraju se čudesnim izvorom kalijuma, magnezijuma, gvožđa i esencijalne aminokiseline lizina. Stručnjaci kažu da ih, zbog raznih štetnih primesa, treba dobro oprati pre upotrebe i kupovati ih u organskom obliku.

Godži bobice rastu na Himalajama gdje ih nazivaju „sretne bobice”. Za njih se smatra da imaju čudotvorno dejstvo protiv starenja i da jačaju imuni sistem. Studije, međutim, nisu pokazale bilo kakve značajne pozitivne efekte na zdravlje, a zabeležena je i pojava ostataka pesticida i teških metala pri njihovom uvozu od određenih proizvođača i iz određenih regiona. U četiri od deset ispitivanih uzoraka nađeni su tragovi teških metala – objavio je Nemački savezni zavod za procenu rizika i upotrebljivosti namirnica, tako da stručnjaci ne mogu da ih preporučuju.

Poslednji izvešaji u Austriji svakodnevno pokazuju slične nalaze ‒ skoro dve trećine „Superfooda“ ne prolazi eko-test. Stučnjaci smatraju da svaki region ima svoje „supernamirnice“ koje su takođe nutritivno bogate, a daleko su jeftinije od namirnica dalekih, nepoznatih regiona. Ističe se i da dug transport krije rizike i povećava troškove.

Semenke lana, ulje od repe i orasi dobar su primer namirnica bogatih omega-3 masnim kiselinama, koje su pritom mnogo jeftinije od čija semenki. Naš evropski kupus i kelj sadrže skoro isto toliko vitamina C pa i sulforana kao „čudotvorno“ lišće kalea itd. Verujem da bi i naša srpska malina, mediteranska smokva i planinska borovnica važile za čudotvornu „superhranu“ u svim onim regionima gde ne rastu.

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

Početak nove godine ljudi često povezuju sa ispunjenjem raznih želja, a želja da imamo manje kilograma ulazi sigurno u prvih pet. Da li i koliko su naša očekivanja realna?

Decenijama idemo napred-nazad, živeći između prevelikih očekivanja i potpune ravonodušnosti, prelazeći od jednog trenda u ishrani na drugi. I dok nam jedan nudi da se vratimo u kameno doba, da sledimo Paleo dijetu pračoveka (primamljiva za naš balkanski tip mesojeda), drugi nam govori da je taj pećinski način ishrane „altmodisch” i nudi nam ni manje ni više nego sasvim suprotnu ‒ supermodernu vegansku ishranu. A onda pročitamo da ni voće nije baš bezbedno jer ima mnogo fruktoze… „Ishrana“ je toliko puta prepričana tema, da ne kažem „potrošena“, da mnogi više ne žele ni da čuju bilo šta o tome. Da li je ishrana zaista tako komplikovana ili smo je mi učinili takvom?

Ko želi da bude mršav, mora da plati?!

Svakome od nas su za život neophodni vazduh i hrana. I dok se vazduh teško može lepo upakovati, pa je trgovački gledano neinteresantan, hrana se izgleda debelo isplati. Jednostavno je ‒ sve što se jede može se prodati, počevši od obične do neobične hrane. Što je neobičnija, to je profitabilnija.

Preplavljeni smo dijetetskim suplementima, „supernamirnicama“, u obliku kinoe, moringe, kale, psilijuma, i skupim preparatima koji su dostupni i u apotekama i u supermarketima i na benzinskim pumpama. I dalje tragamo za preparatom koji će nas razrešiti naših grehova, verujemo da će naučnici ipak otkriti idealni zaslađivač, koji će nam omogućiti da jedemo kako smo navikli, a da se ne gojimo! „Skidamo se“ sa slatkiša akupunkturom, hipnozom, aromaterapijom, organizuju se grupne terapije dodirima. Izgleda da ludilu nema kraja.

I dalje ćemo samo plaćati, dok će se drugi bogatiti upravo na našim slabostima i zabludama. A što je veći očaj, snage je sve manje da se odupremo silnoj mašineriji.

Stvari izmiču kontroli

Većina novih dijeta ima sličan koncept: agresivnu reklamnu strategiju koja se sprovodi na društvenim mrežama. Metode su najčešće „specijalne“ i glavni im je zadatak da se izdvajaju od ostalih. Svaka dijet-kampanja započinje sa poznatim ličnostima koje se koriste u svrhe marketinga. Ali ta poređenja sa „uspešnim primerima“ su nerealna jer teško da se jedna zaposlena majka, sa svim kućnim obavezama, može porediti sa popularnim ličnostima koje imaju pomoć u kući, pomoć za čuvanje dece, svog ličnog fitnes trenera itd.

Koliko je dijeta efikasna, postaje jasno veoma brzo jer se sve svodi na preporuku povećanog unosa povrća uz drastično smanjenje energije, koje prati gladovanje. Opet spremamo hranu specijalno za sebe, dok svi u kući jedu drugačije. Ubrzo počinjemo da posustajemo, bivamo nervozni, ponestaje nam snage, radosti … A kad pri tom i željeni rezultat izostane iako smo se izgladnjivali jer se metabolizam večitih dijetaša umorio i ne reaguje više na iste metode kao nekad, počinje nova frustracija…

Dijeta nije uspela, klijent „preživeo“

Dijeta ponovo nema rezultata, pare su potrošene, a naša očekivanja su splasnula. Sa slabim, već izbledelim uspehom programi se „tiho“ gase. Postajemo naizgled mirni, ali samo do sledećeg talasa motivacije i potrage za novom dijetom, jer nas između potpune ravnodušnosti i velikih ambicija, između prejedanja i gladovanja uvek deli samo korak. Sa Googla bez oklevanja za pet sekundi već stiže sledeća ponuda – uzbudljivija od svih ranijih. Istorija se ponavlja…

Voilà ‒ „ponovo učimo da jedemo“

Rešenje je, kao i za sve komplikovane stvari ‒ uvek jednostavno.

Zdrava ishrana je prirodna, jednostavna, uravnotežena i raznovrsna, praktično ishrana bez zabrana. U narodu poznata kao umerena.

Evo nekoliko osnovnih saveta na putu do umerenosti.

1. Prilagodite ishranu svom životu, a ne život ishrani.
   
2. Obratite pažnju na tri glavna obroka: doručak, ručak i večeru. Neka večera bude vaš najmanji obrok.
3. Upišite obroke u kalendar obaveza za taj dan.
4. Ne preskačite obroke, hrana je kao gorivo i izgubljena energija se ne može nadoknaditi.
5. Pre nego što krenete u kupovinu napravite spisak sa dobrim namirnicama. Ono što kupite ‒ to ćete i pojesti.
6. Pravite jednostavna jela za poneti, kada niste kući: rižoto sa povrćem, krompir salatu, salatu od pasulja…
7. Ne planirajte duže od dva-tri dana unapred da ne biste došli u iskušenje da imate previše dostupne hrane.
8. Ni voće ni salata ne mogu biti obrok. Ne pijte hranu već je žvaćite i uživajte u njenom koloritu.
9. Neka SVA vaša čula uživaju makar u jednom od obroka u toku dana.

Program ishrane FETT-FREI nije dijeta već učenje umerenoj ishrani kao jedinom mogućem načinu borbe protiv viška kilograma. Program ishrane FETT-FREI je program za ceo život! Program ishrane FETT-FREI je program za celu porodocu!

NE SADRŽI SUPLEMENTE NITI BILO KAKVE ZAMENE ZA OBROKE. Srećna sam što program FETT-FREI postoji kao vodič na putu do središta vašeg bića koje se uči umerenosti. Pročitajte utiske onih koji su to postigli na https://fett-frei.at/2012/10/18/vasi-utisci/

 

 

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

FETT-FREI program je jedinstveni program ishrane koji se prilagodjava svakom pojedinačnom klijentu! Mene interesuje čovek kao ličnost određenog senzibiliteta sa svim svojim slabostima, potrebama i navikama. Takav pristup problemu je neophodan, jer uzroci gojaznosti su veoma različiti i najčešće duboko lični, a dijete se mahom ne bave uzrocima i nude jedno rešenje za sve.

Životni put je učinio da sam po završetku farmaceutskog fakulteta u Beogradu, ceo života provela u drugim zemljama. Živela sam u Emiratima, 16 godina u Moskvi, a zadnjih 11 godina zivim u Austriji gde i danas živim i radim kao nutricionista u Beču. Austrija se problemom ishrane bavi veoma ozbiljno. Austrijsko drustvo za ishranu postoji od 1951, koje je do sada organizovalo preko trideset kongresa sa vrhunskim svetskim strucnjacima iz ove obasti. Najsrećnija sam sto mi Beograd napokom nije više daleko i sto svoja znanja i svoju delatnost mogu da prenesem i tako budem češće u svom gradu.

Sva moja internacionalna iskustva su me dovela u kontakt sa ljudima raznim podneblja, sa ljudima raznih kultura i to mi je pomoglo da shvatim koliko su ljudi različiti kada su navike i običaji u ushrani u pitanju. Načešći moji klijenti u Austriji su ljudi sa prostora bivse Jugosalvije, koji mi se sto zbog jezika, sto zbog navika u ishrani javljaju za pomoc. Ljudi su gojazni i u Austriji, ljudi su gojazni i kod nas. Koliko je god da je problem gojaznosti univerzalan, resenje nije. Iako Beč nije tako daleko od Beograd, moja praksa je pokazala da jedan isti princip rada koji imam sa klijentima u Beču ne mogu da primenim sa klijentima u Beogradu. To ustvari i jeste sustina programa Fett frei koji se prilagođava svakom pojedinačnom klijentu. To ću objasniti na par primera.

Ljudi u Austriji uglavnom rade od 9 ujutru tako da imaju vremena za doručak kod kuce. Isto tako svi manje-više imaju pauzu za ručak negde oko 12-13 sati. Ljudi kod nas najčešće rade od 7 ujutru, nemaju vremena za (jelo za stolom) kućni doručak, već doručkuju na poslu, ali s druge strane je uobičajeno da se ruča kod kuce, sa porodicom što je daleko bolje nego to sto rade u Austriji ručajući u lokalnim restoranima.

Isto tako u Beču imam puno ljudi koji imaju potpuno različita radna vremena. Moja klijentkinja radi u staračkom domu ima sledeći raspored: jedan dan radi od 9.15 do 13.35 drugi dan od 15 do 23.15 treći dan slobodan, četvrti od 6.10 do 12.15. Ona dobijaje plan za naredna dva meseca gde svaki dan ima drugo radno vreme. To je, naravno, veoma stresno i stvara utisak da ste samo jedna karika u lancu, gde je kašnjenje nezamislivo, a pauze vrlo fiksne ili ih nema (ako se radi manje od 6 sati dnevno pauze nisu predviđene).

Imam često ljude koji ustaju rano, imam ljude koji rade noću, koji žive sami, koji mnogo putuju, ne jedu meso, imaju zdravstvenih problema,…  svako od nas je poseban. I svi oni žele da smršaju.

Sada me pitate koji je sistem bolji? Ako bih ja klijentima u Beogradu pravila takav plan ishrane da ručaju u 12 sati, taj plan bi većinu klijenta opterećivao i sigurno ne bi zaživeo što je slučaj i sa svim drugim dijetama koje vas uključuju u neki već postojeći režim ishrane. Razni stilovi života, pa čak i neki državni sistemi utiču na ishranu ljudi –  zato ishranu treba prilagoditi svom životu.

Dijete traže rešenje problema uglavnom u rezultatima naučnih studija dajući nam obilje informacija o sastavu, mikroskopskoj strukturi, mineralnom i vitaminskom sastavu namirnica ili o principima fiziologije čoveka, ćelijskog metabolizma i sl. Podaci koji stižu do nas nude zaključak: ovo je dobro, ovo je zdravo za nas. Toliko zdravih saveta i namirnica, a ljudi su sve deblji. Ne fali nama toliko znanje. Mi takođe svi znamo da je pušenje štetno, pa mnogi puše. Mi znamo da treba da se bavimo sportom, ali se ne bavimo. Upravo tu i leži objašnjenje zato dijete ne pomažu.

Suština programa Fett frei i u čemu se on razlikuje od drugih programa ishrane?

Ja pitam šta ljudi vole da jedu, šta spremaju. Ja generalno ne menjam navike jer to je nemoguće. Ukoliko neko voli ujutru slatku kafu, ukoliko neko ima neki svakodnevni ritual, program mu to neće uskratiti. Nemoguće je očekivati da će jedan program, jedan model ishrane zaživeti kod svih. To je isto kao kad vidimo divnu haljinu u izlogu, ali ta haljina neće stajati svakom. Tako će i dijeta pre ili kasnije propasti, jer neće biti primenljiva u svačijem životu.

FETT-FREI program traje četiri meseca i u tom periodu se plan ishrane nekoliko puta i menja, doteruje dok ne dobijemo finalni plan onakav kakav treba da bude vas plan do kraja zivota. Plan ne sadrži nikakve suplemente niti dodatke ishrane. Moji klijenti jedu uobičajenu hranu koja se na našim prostorima jede i to im se sviđa i lako se uklapa u kućni jelovnik tako da program mogu da prate istovremeno i članovi domačinsta, na primer imam divne rezultate parova: muz i žena, majka i ćerka … Cilj je da plan ishrane zaživi u vašoj kući, jer samo takav plan će dobiti šansu da postane vaš trajni oblik ishrane.

Naravno da program ukljucuje korekciju, kao i restrikciju i da je krajnji cilj programa da se kg tope, ali program ne pada ljudima teško i ljudi nemaju utisak da su na dijeti – ne čekaju da program prodje. Niko od šireg okruženja i ne primeti da su na dijeti – naš jedan lep savet klijentima i jeste da ne govore uopšte da su na nekom programu, da bi se u vremenu trajanja programa fokusirali i istrajali u ličnim promenama.

Pročitajte u nastavku intervju sa Anom Lipowatz.

Mag.farm. Ana Lipowatz, MSc
nutricionista, Beč

 

© Fett frei All rights reserved

Autorski sadržaj Fett-Frei tekstova je pod zaštitom Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ukoliko želite da objavite deo tekstova sa www.fett-frei.at, potrebno je navesti izvor i link koji vodi ka originalnom članku.

 
Food photo created by pvproductions – www.freepik.com

„Ako važi pravilo da ne treba jesti posle 18 sati, šta će biti s nama koji idemo posle ponoći u krevet ili radimo noću? Generalni saveti se jednostavno ne mogu primeniti na svakog od nas.”

Mnogi ljudi danas pate od gojaznosti. Decenijsko brojanje kalorija, brojne dijete, „low“ ovo ili „low“ ono u namirnicama, trend jedan, pa drugi, pa treći… Mleko je štetno, od hleba ćete se ugojiti, meso i krompir nikako zajedno, bolje ipak sirove namirnice, počnite jutro s vitaminom C, ni dan bez aronije, koja vam je krvna grupa, ovo povećava kiselost, ovo smanjuje slobodne radikale… Namirnice sve jedna zdravija od druge, a broj bolesti uslovljenih lošom ishranom sve je veći. Alergije, povećana telesna težina samo su neke od pratećih bolesti savremenog čoveka.
Već dugi niz godina bavim se ISHRANOM. Kao diplomirani farmaceut, završila sam u Austriji i trogodišnje master studije iz ove oblasti. Studije analiziraju hranljive materije ispod lupe, trudeći se da odrede koliko čega je potrebno ljudskom organizmu. Ali, čemu sva ta nauka, ti mikrogrami jednog ili drugog vitamina ili masne kiseline kada u praksi to ne nalazi primenu. „Šta danas uopšte mogu sa sigurnošću da pojedem?” Niko više zasigurno ne zna šta je pravilno, a šta pogrešno. Jedna elementarna životna potreba ‒ ishrana ‒ postala je pre filozofija nego nauka.
U poslednje vreme se ne bavim naukom na klasičan način i ne pišem studiju za studijom, već u direktnom kontaktu s ljudima pokušavam da im pomognem. Rad s ljudima mi je uvek bio veliko zadovoljstvo. Uvek sam volela da objašnjavam, da diskutujem s ljudima, a ponajviše da ih motivišem i ohrabrujem. Od početka sam se trudila da budem bliska, neposredna u odnosima s klijentima i da moj princip rada bude što manje komplikovan.

Životni i radni put me je naveo da se srećem s ljudima iz raznih zemalja, raznih društvenih i socijalnih slojeva, mladima, starima. Mogu slobodno da kažem da sam svaku situaciju iz ove problematike proučila i direktno upoznala. Došla sam  do sledećih zaključaka: rešenje problema je u nama, u našoj glavi, našoj želji i unutrašnjoj spremnosti da se menjamo. Upravo stoga strategija jedne prave, uravnotežene i raznovrsne ishrane sve više i više privlači ljude. Program FETT-FREI ne nudi možda pohovane mamine šnicle svake nedelje, ali promoviše pravi izbor namirnica, privlačan izgled jela, kulturu jela za stolom, sve kao preduslov za onaj dobar osećaj i pravo uživanje u hrani. Promoviše hranu kao nešto lepo, radosno i važno u svakom našem danu. Prestanimo da brojimo kalorije, da očekujemo čuda i rezultate preko noći, da verujemo da će se pojaviti neko ili nešto što će rešiti naš problem gojaznosti brzo i bez našeg učešća. Za tu akciju potrebni smo mi sami. Svi problemi nastaju i rešavaju se baš u našoj glavi.

Individualnost je najvažniji preduslov uspeha programa FETT-FREI jer je svaki klijent za nas jedinstven. Upoznajte sebe, svoje dobre i loše navike i pronađite gde leži vaša snaga. Možda neke promene i nisu tako strašne. Unapredite stil i kvalitet života, učinite da vam bude dobro u sopstvenoj koži. Ne opterećujte se generalnim savetima. Ako, na primer, važi da ne treba jesti posle 18 sati, šta će biti s nama koji idemo posle ponoći u krevet ili radimo noću? Generalni saveti se jednostavno ne mogu primeniti na svakog od nas.
Hajde da ponovo jedemo normalno i da se svesno uključimo u taj proces.

Pročitaje tekst: “Da li je ishrana zaista toliko komplikovana?”

Mag.farm. Ana Lipowatz MSc

 

---

Kuvajte sa ljubavlju, napravite uvek mali praznik od običnog jela. Usmerite energiju na lepo pripremljen sto, negujte kulturu jela za stolom, vodite tokom jela prijatne razgovore, napravite ambijent za uživanje. Tako ćete i hrani dati drugi značaj i dimenziju. Neka pogled na lepo postavljen sto, na lepe tanjire, čaše bude praznik za vaše oči. Tako će i najobičniji ručak postati carski. To je dobar put ka vitkoj liniji.

Pasta je čest obrok u programu FETT-FREI. Retko sam srela nekog ko ne voli pastu! Postoji pasta na hiljadu i jedan način –  možete biti kreativni i inspirativni koliko hoćete. Ukoliko želite da u vašem domu pripremite pravu italijansku pastu, evo i par važnih saveta, možda neke ne znate.

1. Kečap u paradajz sosu – smrtni greh! “Tipična greška je koristiti kečap kao pojačivač ukusa”, kaže Alessio Giardini, ekspert italijanske kuhinje iz grada Pesaro na severu Italije. Da bi ublažio kiseli ukus paradajza, Gardini preporučuje umesto kečapa jednu kašičicu šećera.
2. Nikako pavlaka u sos Carbonara. “Originalni recept predviđa žumance koje čini sos kremastim, a ne pavlaku!” – kaže Giardini. – Žumance se umeša sa pečenom slaninom i testeninom i služi odmah!”
3. Pasta je nažalost često prekuvana. Giardini savetuje sledeće: so se dodaje u vodu tek kada proključa, jer so povećava tačku ključanja vode. U Italiji se uvek dodaje gruba morska so (sale grosso) i treba je dodati manje nego sitne soli. Tek tada se dodaje pasta. Treba napomenuti da svaka vrsta testenine ima svoje vreme kuvanja. “Čak i jedna minuta preko može da pokvari rezultat. Savršena testenina se mora pregristi i osetiti zubima ‘al dente’ i najbolje je napraviti probu: izvaditi viljuškom iz šerpe i probati jedan komad”, kaže Giardini.
4. Ne dodavati ulje u proceđenu pastu! U suprotnom, stvoriće se masni sloj oko rezanaca, koji će sprečiti da se sos dobro upije za testeninu. Ulje, ipak, dodaju mnogi da bi sprečili da se pasta zalepi jedna za drugu. “To je, međutim, nepotrebno ako ste sve radili pravilno”, kaže Giardini.– Rezanci koji nisu prekuvani se ne lepe, ali je važno pastu odmah nakon ceđenja umešati u sos“.
5. Ne lomite špagete pre kuvanja! Mnogi lome pastu da bi je smestili u šerpu. Apetitni izgled izuvijanih, dugih špageta u tanjiru igra takodje važnu ulogu u italijanskoj kuhinji. Važno je koristiti dovoljno veliki lonac po pravilu: na 100 grama testenine – litar vode.
6. Parmezan se ne uklapa sa plodovima mora! Kada u jednom italijanskom restoranu dobijete Risotto od morskih plodova, Linguine sa lososom ili Spaghetti sa škampama bez posutog ili serviranog parmezana, ne treba da budete razočarani. “Italijanska kuhinja nikada ne kombinuje ribu sa sirom”, rekao je Giardini. Razlog za to je što jak ukus parmezana može da preovlada fini miris ribe, rakova i školjki.
7. Pasta i sos moraju da se slažu! Istinski ljubitelji paste znaju da možete pastu svaki dan da jedete bez da dva puta imate istu pastu u tanjiru. Farfalle, Rigatoni, Penne, Fettuccine, Pappardelle, Spaghetti, Fusilli, Maccharoni, Kaneloni, Tagliatelle, Linguine … Raspon testenine je ogroman, postoje stotine različitih vrsta testenina: kratkih i dugih, okruglih ili ravnih, pasta u boji. Giardini kaže “Pasta i sos traba da su uvek u ravnoteži” tj. sosa treba da bude dovoljno da pokrije rezance i ono što mnogi kuvari ne znaju: „Svaki pasta zahteva drugačiji sos” – nastavlja Giardini. – Slediti osnovni princip: uz kraću, okruglastu testenina idu gušći sosevi od mesa ili povrća, uz tanju pastu idu lakši i tečniji sosevi.”
   

   
   TIPS:

   Tip 1: Za soseve tipa gulaša idu šuplje ili spiralne testenine tipa Penne, Rigatoni ili Fusilli, jer zahvaljujući svom obliku mogu bolje da prime veće komade mesa i povrća.
   Tip 2: Žljebasti Rigatoni su super za zapečenu testeninu.
   Tip 3: Krem sosevi i umaci idu dobro sa širokim rezancima (Pappardelle, Tagliatelle, Fettuccine).
   Tip 4: Sa tečnijim sosevima, kao što su paradajz sosevi sa belim vinom idu duge i tanke rezance kao što su Spaghetti, Spaghettini, Vermicelli, Cappellini, Linguine…
   Tip 5: Za masne sosova tipa pesto se uklapaju najbolje Spaghetti, koje mogu da se umešaju direktno u sos.
   Tip 6: Testeninu tipa leptira „Farfalle“ najbolje je dodati u supu od povrća.
   Tip 7: Sve male, kompaktne testenine tipa leptira “Farfalle” ili školjkice “Conchiglioni” su idealne za salata od testenine.

   Takođe je popularna i punjena pasta: Tortelini, Tortelloni i Ravioli ispinjeni najčešće mesom, spanaćem, sirom.

 Fusilli sa povrćem (2 porcije)

150‒200 g paste tipa Penne ili Fusilli (integralnih ili običnih)
1 glavica luka
2‒3 češnja belog luka
2 velike kašike maslinovog ulja
2 srednja paradajza
konzerva seckanog paradajza
tikvica
šargarepa
50 g parmezana u komadu
so

Priprema:

Očistiti i sitno iseči crni i beli luk. Prodinstati ih na ulju i posoliti. Dodati šargarepu i tikvice iseckane na duguljaste trake i konzervu seckanog paradajza. Sve zajedno dinstati oko 7 minuta na srednjoj temperaturi.
U proključalu i posoljenu vodu sipati pastu, skuvati po uputstvu i procediti.
Pomešati ih sa sosom od povrća.
Parmezan narendati na tanke listiće i posuti preko sosa. Ukrasiti svežim bosiljkom.
Za jedan bezmesni FETT FREI ručak uz porciju fusilla s povrćem servirati sezonsku salatu sa voćem (na primer zelenu salatu sa grožđem). Prijatno!

 

 

 

 

© Fett frei All rights reserved